Redakcija Nove Nove Poetike, iz rubrike Dogodilo se na današnji dan, podseća na važne datume u svetu književnosti. Na današnji dan, 18. marta 1842. godine, u Parizu je rođen Stefan Malarme, pesnik bez koga je teško zamisliti razvoj moderne poezije. Zajedno sa Polom Verlenom, smatra se jednim od začetnika i vodećih glasova simbolizma, pravca koji je poeziju udaljio od pukog opisivanja sveta i približio joj muziku, slutnju, nagoveštaj i misteriju jezika.
Malarme ne pripada onim pesnicima koji čitaocu sve razjašnjavaju i zatvaraju smisao u uredno objašnjenu formulu. Njegov stih traži sporost, pažnju i spremnost da se uđe u prostor gde reči ne služe tek da nešto kažu, već i da nešto prizovu. Privlačila ga je književnost kao potraga za skrivenim oblikom stvarnosti, za onim što izmiče direktnom pogledu. U njegovoj poetici važna je upravo ona čuvena težnja ka „idealnom cvetu”, cvetu koji postoji jedino u jeziku, u ritmu, u prizvanoj čistoti pojma. Upravo zbog toga Malarme i danas deluje savremeno, možda čak savremenije nego mnogi autori koji su došli posle njega.
Rođen kao Etjen, a kasnije poznat svetu kao Stefan Malarme, rano je upoznao gubitak. Majku je izgubio još kao dečak, zatim sestru, pa oca, a taj niz lomova ostavio je dubok trag na njegov unutrašnji svet. Jedan deo njegovog opusa kao da stalno pokušava da pobegne od grube i potrošne stvarnosti ka nečemu višem, čistijem i nedohvatnijem. Ipak, njegov život tekao je daleko od slike povučenog aristokrate umetnosti. Posle boravka u Londonu 1862. i 1863. godine, gde je usavršavao engleski, radio je dugo kao profesor, prvo u provinciji, a potom u Parizu, često nezadovoljan tim pozivom i opterećen finansijskim brigama.
Njegove rane pesme bile su pod snažnim uticajem Bodlera, ali je Malarme vrlo brzo krenuo sopstvenim putem. Već u delima kao što su Herodijada i Popodne jednog fauna vidi se pesnik koji od jezika pokušava da izvuče senku pojava, njihovu tajnu strukturu i onu finu pukotinu kroz koju izbija smisao. Kasnije će upravo Popodne jednog fauna inspirisati Kloda Debisija za njegovo čuveno simfonijsko delo Preludijum za popodne jednog fauna, što ostaje jedan od najlepših primera susreta poezije i muzike u evropskoj moderni.
Posebno je zanimljiva i njegova veza sa Edgarom Alanom Poom. Malarme je, prema sopstvenom svedočenju, učio engleski „jednostavno da bi bolje čitao Poa”, a zatim je preveo veliki broj njegovih tekstova. Njegov prevod Gavrana, objavljen 1875. godine sa ilustracijama Eduara Manea, postao je važan trenutak u recepciji Poa u Francuskoj, ali i u oblikovanju Malarmeovog sopstvenog pesničkog sveta. Sasvim je prirodno što su ga privlačili upravo Poovi mrak, muzikalnost i opsesija formom.
Malarme, međutim, stoji daleko od predstave o pesniku zatvorenom u visoku apstrakciju. Godine 1874. gotovo samostalno uređuje i piše neobičnu reviju La Dernière Mode, pod raznim pseudonimima, među kojima je najpoznatiji „Miss Satin”. U toj epizodi vidi se drugo lice istog autora: čovek koga zanimaju moda, raspored stranice, tipografija, ton društvenog časopisa i estetika svakodnevice. Taj detalj je važan jer pokazuje da Malarme nije bežao od forme sveta, već je i u prividno lakim, prolaznim stvarima tražio tajnu stila.
Od 1883. godine, njegovi čuveni utorci u ulici de Rome postaju jedno od središta pariskog duhovnog života. Oko njegove trpeze okupljali su se pisci, slikari i muzičari, među njima Pol Klodel, Klod Debisi, Andre Žid, Oskar Vajld, Alfred Žari, Pol Valeri i Džejms Vistler. Ti susreti prevazilazili su salonsku razonodu; bili su živo mesto razmene ideja, jedno od onih retkih prostora gde književnost zaista postaje način mišljenja epohe. Malarme je, dakle, bio i tihi revolucionar stiha i centralna figura jedne kulturne mreže koja je oblikovala kraj 19. veka.
Pred kraj života objavio je i svoje veliko, prelomno delo Bacanje kocke nikada neće ukinuti slučaj iz 1897. godine, pesmu koja je uzdrmala samu predstavu o tome kako pesma izgleda na stranici. Tu važnost više nema samo stih, već i bela površina papira, raspored reči, prekid, tišina, pogled. U tom smislu Malarme se pokazuje kao mnogo više od jednog od velikih simbolista: on je pesnik koji je otvorio vrata velikom delu poezije 20. veka. Njegov rad pokazao je da pesma može biti istovremeno misao, muzika, vizuelni događaj i zagonetka.
Stefan Malarme preminuo je 9. septembra 1898. godine u Valvinsu, kraj Fontenbloa. Iza sebe nije ostavio ogroman opus u količini, ali jeste ostavio nešto mnogo ređe: promenjenu predstavu o tome šta poezija uopšte može biti. Neka nas ovaj datum podseti da postoje pisci koji ne šire književnost brojem stranica, nego dubinom uticaja. Malarme je bio jedan od njih, pesnik koji je pokazao da se iza jezika ne nalazi samo značenje, već čitav jedan kosmos nagoveštaja.
Za čitaoce koji žele i savremeni prozni odjek ove pesničke figure, u nastavku objavljujemo kratku priču Vladimira Tomića posvećenu Stefanu Malarmeu koja se nalazi u zbirci priča Sveti Bordel i druge priče, a koju možete poručiti u našoj knjižari.
Na Saturnu sa Stefanom Malarmeom
„Negdašnji Labud pamti, ali uzalud – divan je, no jalovo za slobodom hlepi, jer ovde, gde mraz svodi sve na čamu, krila gube smisao.”
Na Saturnu, pod nebom koje svetluca kao kristal u kome se ogleda izgubljeno vreme, hodao je Stefan Malarme. Sam na planeti gde ništa nije bilo stvarno, ali je sve bilo moguće. Površina planete pulsirala je ritmom njegovih misli – ritmom neujednačenim, ponekad haotičnim, ali uvek savršenim u svojoj nelogičnosti.
„Saturn”, govorio je sebi dok je posmatrao lebdeće prstenove, „ovde je poezija rođena, ovde gde gravitacija pesme razlaže stvarnost u njene atome. Ovde gde ništa ne dodiruje tlo.”
Na horizontu, veliki Labud od stakla lebdeo je u tišini, prelećući prazninu. Njegova krila bila su rasklopljena, ali bez pokreta; let je bio privid, simbol zamrznut u vremenu. Malarme je stajao ispod te prikaze, diveći joj se kao što bi se divio jednom od svojih soneta, nedovršenom i večito sklonjenom od konačnog smisla.
„Labude”, dozvao ga je, glasom što nije bio glas već misao oblikovana zvukom. „Zašto lebdiš? Zašto se ne vineš? Zar ti krila nisu data da izmakneš tami?”
Labud se nije pomerio, ali su se prstenovi Saturna zavrteli brže, kao odgovor na pitanje koje nije postavljeno glasno. „Let nije pokret, Stefane”, rekao je Labud, a njegov glas bio je nalik lomljenju leda na večnim polovima planete. „Let je stanje uma, stanje vere u ono što ne možeš dotaći. Na Saturnu, svi letimo. Ovde, gde gravitacija nije zakon, već pesma.”
Malarme je zakoračio bliže, a tlo se pod njegovim nogama pretvorilo u stihove – reči koje su nestajale pre nego što bi ih mogao pročitati. „Da li si i ti bio pesnik, Labude? Ili si tek simbol pesnika izgubljenih u beskraju?”
Labud je zatvorio oči koje nije imao. „Ja sam pesnik i pesma, Stefane. Ja sam lepršanje reči koje se nikada ne spajaju. Ja sam sjaj koji se osipa pre nego što postane stvaran.”
Tog trenutka, Saturn se razbio u hiljade staklenih fragmenata, a Malarme je shvatio da nije bio na planeti, već unutar svoje poezije. Bio je okružen svetovima koji su postojali samo dok ih je posmatrao. Svetovi su se urušavali čim bi pokušao da ih dodirne.
„Ali zašto?” pitao je, iako nije bilo nikoga da mu odgovori. „Zašto pisati ako sve nestaje?”
Tada se pojavila figura, visoka i nejasna, poput senke u izmaglici. Bila je to sablast, oblikovani dah vremena. „Pisati znači zapečatiti prolaznost, Stefane. Čak i ako ništa ne ostane, trenutak u kojem stvaraš je večan.”
Probudio se u svojoj sobi, gde su knjige bile poređane kao svedoci njegovih unutrašnjih svemira. Pero mu je ležalo na stolu, mastilo još sveže. Pokušao je da se seti Labuda, Saturna, prstenova što su pevali, ali slike su već izbledile. Samo su reči ostale, tihe, ali jake.
„Ovde gde krila gube smisao, ja pronalazim let.”
Uzeo je pero i nastavio pisati, znajući da je Saturn sada deo njega. A Labud? Labud je bio slobodan.
Nema proizvoda u korpi.