U izdanju „Nove Poetike”, pred čitaocima je zbirka pesama „Miris tvoje tišine” autorke Žane Peševske. Kao urednici, svakodnevno se susrećemo sa rukopisima koji pokušavaju da impresioniraju formom, ali ova zbirka bira drugačiji put. Pred nama nije hermetična i pretenciozna poezija, već ogoljen i duboko intiman dnevnik jedne žene koja je odlučila da svoje rane pretače u stihove.
Autorka, inače po struci medicinska sestra, svoje pesme je stvarala u tišini noćnih bolničkih smena, pronalazeći u pisanju neophodan melem za sopstvenu dušu. Njen izraz je sveden, oslobođen teških metafora i usmeren direktno na emociju. Zato ovu knjigu preporučujemo čitaocima kao hrabro svedočanstvo o preživljavanju i kao dokaz da se i najdublja bol može pobediti kada se konačno zapiše.
U nastavku pročitajte intervju sa Žanom Peševskom, u kojem iskreno govori o nastanku zbirke, borbi sa tišinom i isceliteljskoj moći reči.
Razgovor sa autorkom
Nova Poetika: Žano, u predgovoru pominjete da su Vaše pesme nastajale tokom noćnih bolničkih smena. Koliko Vam je pisanje pomoglo da procesuirate teške trenutke sa kojima ste se suočavali, kako u privatnom životu, tako i u profesiji?
Žana Peševska: Pisanje mi je bilo svojevrsni spas. Tokom noćnih bolničkih smena često sam bila okružena tišinom hodnika, aparatima, signalima koji tiho rade i ljudima koji se bore sa svojim bolom. Dok sam lečila druge, kroz pisanje ja sam na neki način lečila sebe. U privatnom životu takođe sam prolazila kroz teške trenutke, ali poezija mi je pomogla da ih razumem i prihvatim. Zato su pesme „Miris tvoje tišine” iskrene – nastale su iz stvarnog života, iz noći, iz tišine i iz potrebe da se bol pretvori u nešto što može doneti olakšanje i meni i onima koji će ih čitati.
Nova Poetika: Naslov zbirke nosi snažan motiv. Kako biste čitaocima objasnili taj fenomen – na šta tačno miriše nečija tišina?
Žana Peševska: Tišina voljene osobe nikada nije prazna. Ona ima težinu, ima trajanje, a ponekada čak i svoj miris. Za mene „Miris tvoje tišine” predstavlja sve ono što ostaje između dvoje ljudi kada reči izostanu: čekanje, sećanje, nada i bol. To je onaj nevidljivi trag koji ostaje posle ljubavi ili u njenom nedorečenom prostoru. U zbirci sam pokušala da tu tišinu učinim opipljivom kroz stihove – da pokažem da i ono što nije izgovoreno može biti veoma snažno i duboko prisustvo u našem životu.
Nova Poetika: Vaš izraz je veoma iskren i oslobođen komplikovanih metafora. Smatrate li da savremenoj poeziji danas nedostaje upravo ta direktna, ljudska emocija bez pretencioznosti?
Žana Peševska: Mislim da u poeziji ima mesta za sve – i za složene metafore i za jednostavan, direktan izraz. Moj glas je jednostavan jer dolazi iz stvarnog života i iz emocije koju nisam želela da sakrijem iza komplikovanih reči. Nikada nisam pisala sa željom da impresioniram formom. Pisala sam onako kako sam osećala, iskreno i neposredno. Ako savremenoj poeziji nešto nedostaje, možda je to hrabrost da se bude potpuno otvoren i iskren.
Nova Poetika: Kroz nekoliko pesama „Sreću” oslovljavate kao svoju najbolju drugaricu. Kako je nastala ta personifikacija i koliko je važno imati takvog unutrašnjeg saveznika?
Žana Peševska: Sreću sam počela da doživljavam kao svoju drugaricu u trenucima kada sam shvatila da čovek ponekada ostane sam sa svojim mislima i svojim borbama. Ta personifikacija je nastala vrlo spontano. Sreća je za mene postala unutrašnji glas nade, onaj tihi saveznik koji nas podseća da i posle bola postoji svetlost. U mojoj zbirci, Sreća nije samo pojam, već saveznik kroz sve emocije – kroz čekanje, gubitak, ali i kroz veru da se život uvek ponovo otvara pred nama.
Nova Poetika: Zbirku ste posvetili svima onima koje su ćutanja bolela više nego reči. Koja je najteža lekcija koju ste lično naučili čekajući odgovore koji nisu stizali?
Žana Peševska: Najteža lekcija koju sam naučila jeste da tišina ponekada jeste odgovor. Nekada je upravo odsustvo ono što nas nauči najviše o ljudima, ali i o nama samima. Ta lekcija nije bila laka, ali me je naučila strpljenju i unutrašnjoj snazi. Zato sam ovu zbirku posvetila svima koji su ikada čekali nečiji glas, a umesto njega dobili tišinu – jer iz te tišine može nastati nova snaga i nova reč.
Nova Poetika: U pesmi „Ja lečim kroz stih” eksplicitno spajate svoj medicinski poziv sa poezijom. Možete li nam reći nešto više o toj isceliteljskoj moći reči?
Žana Peševska: Kao medicinska sestra naučila sam da se ljudi ne leče samo lekovima, već i pažnjom, toplom rečju i prisustvom. U bolnici sam mnogo puta videla koliko jedna rečenica utehe može da znači čoveku koji pati. Poezija je za mene postala drugi način lečenja. Reči postanu most između ljudi koji osećaju isto, iako se možda nikada nisu sreli. Zato verujem da poezija može imati isceliteljsku snagu.
Nova Poetika: Pišete o ljubavi koja je ponekad fatalna, ponekad proživljena u potpunoj samoći. Da li pisanje o tim trenucima donosi konačni mir ili samo otvara stare rane?
Žana Peševska: Ne tražim konačan mir, već način da razumem ono što je već prošlo. Svaka reč otvara tragove prošlih trenutaka, ali istovremeno ih oslobađa i pretvara u oblik koji može da se deli i da se prihvati. Stare rane nisu nestale, ali postaju vidljive i dublje razumljive – kao da ih gledam izvan sebe, kroz stih. Na taj način, pisanje mi donosi neku vrstu unutrašnje harmonije, ne briše prošlost, ali omogućava da se ona integriše u život.
Nova Poetika: Kao autorka koja je hrabro podelila svoju intimu sa čitaocima, šta biste za kraj poručili ženama koje i dalje biraju da trpe i ćute?
Žana Peševska: Želela bih da ženama poručim da ćutanje nikada nije jedini izbor. Bol koji držite u sebi zaslužuje da bude viđen i priznat – čak i ako ga izraze kroz stihove, pisanje, razgovor ili samo sopstvenu introspektivnu tišinu. Svaka žena ima pravo da voli, da pati, da se smeje i da izrazi ono što nosi u srcu. U toj tišini često se rađa hrabrost da živimo potpuno, bez straha i bez stida.
Nema proizvoda u korpi.