ĐURA JAKŠIĆ: REČ KOJA IMA BOJU

O Đuri Jakšiću lako je napraviti spomenik od nekoliko reči: romantizam, boemstvo, rodoljublje, Skadarlija, nesrećan život. Takav Jakšić pripada školskoj lekciji. U njegovom delu nalazi se mnogo nemirniji čovek.

Jakšićev svet počinje pogledom.

Jovan Skerlić, koji prema romantičarima nije bio ni blag ni nekritičan, izdvojio je kod njega dve osobine: lirizam i živopisnost. Primećuje da je Jakšić u srpsku poeziju uneo izuzetnu količinu boje i slike. Pre pesničke afirmacije bavio se slikarstvom, a prve stihove potpisivao je kao „Đ. Jakšić, moler”.

Ta rečenica objašnjava veliki deo njegovog pesničkog postupka.

Jakšić prizor gradi bojom, kontrastom i zgušnjavanjem. Svetlost udara u tamu. Reči dobijaju težinu pigmenta. U nekoliko stihova mogu se naći noć, krv, kamen, mesec, grob i vatra. Skerlić upravo tu prepoznaje uticaj slikarskog iskustva, naročito Rembrantovih kontrasta svetlosti i senke. Jakšićevo književno i slikarsko delo razvijaju se kao dva oblika istog pogleda.

Posle boja nema pobednika

Na slici Odmor posle boja (Karaula), iz 1876. godine, tama zauzima gotovo čitav prostor.

Figure sede, naslanjaju se i tonu jedna u drugu, gotovo stapajući se sa mrkom arhitekturom iza sebe. Crvenilo odeće jednog od ljudi naglo izbija iz ugašene palete, dok se iznad njih otvara zelenkasto nebo sa bledim tragom svetlosti.

Sliku nose sudar boje, tame i svetlosti. Skerlić je upravo tu osobinu prepoznao i u Jakšićevom stihu.

Isti postupak prelazi u poeziju.

U pesmi
„Veče”
sunce postaje prizor smrti: „Kao zlatne toke krvlju pokapane”. Zalazak se pretvara u pogibiju viteza, pejzaž u bojno polje, a mesec u posmrtnu svetlost.

U
„Ponoći”
tama postaje prostor iz kojeg nešto govori, huji i vraća se pesniku kao pitanje.

Priroda kod Jakšića postaje stanje svesti.

Pesnik koji nije umeo da spusti glas

Skerlić u istoj raskoši prepoznaje i Jakšićevu slabost.

Zamera mu preobilje epiteta, figura, zvučnih reči, patosa i retoričkih efekata. Jakšić ponekad toliko voli zvuk i boju reči da smisao počinje da se povlači iza njih.

Potpuno disciplinovan Jakšić izgubio bi vlastiti glas.

Njegov stih ume da pretera, zahukće i zazvoni jače nego što bi uredan ukus dopuštao. U najboljim pesmama upravo taj višak proizvodi prepoznavanje.

Manje čitani Jakšić ume, međutim, da bude ogoljen, direktan i oštar.

„Kaluđeri”: optužba

U pesmi
„Kaluđeri”
Jakšić svodi prizor na optužbu.

„Gledô sam vas” ponavlja se kao iskaz svedoka. Meta je raskorak između javnog obreda i privatnog ponašanja, između propovedane vrline i stvarnog života.

Takav Jakšić teško staje u sentimentalnu predstavu o romantičarskom pesniku.

Skerlić je kod njega prepoznavao snažnu mržnju prema nepravdi, nasilju, birokratskoj stezi i gušenju slobode mišljenja. Tokom sedamdesetih godina XIX veka ta pobuna dobija sve jasniji socijalni oblik.

„Kaluđeri” pokazuju koliko je Jakšićev gnev umeo da bude konkretan kada se okrene savremenom licemerju.

„Zašto me ne ljubiš”: ljubav pod rokom trajanja

Na drugom kraju Jakšićevog registra nalazi se mnogo manje poznata pesma
„Zašto me ne ljubiš”.

Pesma govori jednostavno, gotovo bez velikog romantičarskog dekora. Njena logika je surova.

Zašto gubiti vreme?

Lice će potamneti. Oči će izgubiti sjaj. Srce će se ohladiti. Proleće će proći.

Poslednji poziv počiva na izvesnosti kraja:

Kod Jakšića taj završetak otkriva suštinu jednog dela njegove ljubavne poezije: eros dobija smisao iz izvesnosti smrti.

Između proleća i groba nema mnogo vremena.

Ljubi zato što će nestati.

Tu se javlja Jakšić telesne prolaznosti, mnogo udaljeniji od monumentalnog tona njegovih rodoljubivih stihova.

Pesme koje otvaraju Jakšića

Njegov osnovni pesnički raspon jasno se vidi u pesmama
„Na Liparu”,
„Ponoć”,
„Veče”,
„Otadžbina”
i
„Padajte, braćo”.
U njima se susreću samoća, povređenost, oživljena priroda, istorija pretvorena u prizor, rodoljublje bez smirenosti i karakterističan prelaz od slike ka kriku.

Za današnje ponovno čitanje posebno su zanimljive pesme izvan najužeg školskog izbora.

Jedna od njih je
„Put u Gornjak”.
Počinje kao slika predela: trava, voda, miris, vetar. Pejzaž zatim postaje prostor nemira. Čovek koji je seo da se odmori ne može da zaspi. Lepota prirode pojačava njegovu unutrašnju napetost umesto da je umiri.

Druga je
„Orao”,
kratka i zgusnuta pesma u kojoj je gotovo čitav Jakšićev romantičarski temperament sabijen u figuru bića koje pripada visini i sa nje odbacuje „prezreni svet”.

„Kaluđeri” nose sumnju u instituciju, „Zašto me ne ljubiš” svest o kratkoći tela, „Put u Gornjak” nemogućnost odmora, a „Orao” ponos. Zajedno otkrivaju pesnika šireg od nekoliko antologijskih rodoljubivih stihova.

Pripovedač i dramatičar

Jakšićev književni rad obuhvata i prozu i dramu.

Skerlić ga ubraja među najranije i najplodnije srpske pripovedače i navodi oko četrdeset većih i manjih pripovedaka. Zamera mu žurbu, neravnomernost i činjenicu da liričar često nadvlada pripovedača. U toj prozi istovremeno prepoznaje njegovu osetljivost prema socijalnoj nepravdi i satiru birokratije, konformizma i društvene laži.

U prozi se posebno izdvaja
„Komadić švajcarskog sira”,
tekst u kojem Jakšić koristi grotesku, podsmeh, političku sumnjičavost i osećanje apsurda svakodnevice.

Napisao je i tri velike istorijske drame, Seobu Srbalja, Jelisavetu, kneginju crnogorsku i Stanoja Glavaša. Skerlić je i tu nemilosrdno precizan: istorijska verodostojnost često je slaba, psihologija pojednostavljena, patos prevelik, dok „Jakšić liričar” iznova daje snagu Jakšiću dramatičaru.

Jakšić posle spomenika

Poslednje godine života proveo je u Beogradu. Kuća u Skadarskoj 34, ispred koje se danas nalazi njegov spomenik, ostala je jedan od vidljivih tragova tog života u gradu.

Njegov romantizam treba čitati u punoj krajnosti, zajedno sa patosom, preterivanjem i teatralnošću koje je Skerlić jasno video.

Dovoljno dugo čitanje otkriva ono zbog čega je Jakšić opstao.

Skerlićev paradoks ostaje jedan od najboljih ključeva za njegovo delo: njegove mane bile su preterane njegove vrline.

U tom višku živi njegov glas.