Sa velikom radošću najavljujemo roman „Gola“ autorke Sonje Kamenković, koji uskoro izlazi iz štampe u novoj Novoj POETICI! Pred vama je jedna iskrena životna priča, ogoljena do srži, koja ne beži od bola, ali slavi pobedu života. U susret izlasku knjige, donosimo vam ekskluzivni intervju sa autorkom, kao i reč urednika koja pogađa samu suštinu ovog nesvakidašnjeg dela.
Pitanja postavlja redakcijski tim nove Nove POETIKE:
U predgovoru stoji da „nisi pretendovala da budeš književnica” i da je tekst nastao iz potrebe da savladaš bol. U kom trenutku si ipak shvatila da pišeš knjigu, a ne samo zapis; i šta se tada promenilo u tvom odnosu prema jeziku?
Sonja Kamenković: Ne, nisam pretendovala da budem književnica. Tačnije, nisam ni pomišljala na tako nešto. Počela sam da pišem kako bih pokušala sebi da pomognem, da makar artikulišem silu bola od kojeg nisam mogla pobeći ni na tren. Bol, sa kakvim se do trenutka kada se rodio nikada ranije nisam srela. Za mene je to bilo jedno sasvim novo, nažalost, razarajuće iskustvo sa kojim nisam znala kako da se nosim i često sam imala utisak da neću preživeti. Recimo da je to zapravo bio pokušaj da ne dozvolim da mi se na kraju i telo ugasi.
Zašto je Zoran u velikim delovima teksta „On”, sa velikim slovom? Da li je to namerna mitologizacija, zaštita privatnosti, ili način da od jedne osobe napraviš princip oko kog se sve okreće?
Sonja Kamenković: Zamenica „On“ napisana velikim slovom zapravo predstavlja omaž ljubavi u dva slova koju sam takođe želela da zabeležim, jer je bila „nesvakidašnja“ i poželela bih je svima. To je ujedno i izraz poštovanja čoveku koji me je naučio da mogu voleti bezuslovno, sa kojim sam naučila da različitost nije uvek prepreka ali i da svi moramo poštovati iste. Da, sada sa ove distance mogu reći da „On“ predstavlja i svojevrsan princip – ako želiš biti poštovan moraš naučiti da poštuješ.
Naslovi poput „Tišina”, „Praznina”, „Duet”, „Tovar” zvuče kao pojmovi, gotovo kao poglavlja iz lične filozofije. Da li si ih birala tek naknadno (kad si „hladne glave” organizovala iskustvo) ili su se pojavljivali dok si još bila u centru događaja?
Sonja Kamenković: Naslove nisam birala naknadno, oni su se rađali u toku pisanja. Pisala sam u dahu, pa su se oni kao logičan nastavak proizašao iz događaja ili iskustva nametali za svaki naredni pasus.
Kako si odlučivala gde ćeš pustiti kolokvijalni, sirov govor (psovka, nerv, odbrana), a gde ćeš preći u metaforu i personifikaciju? Šta ti je bio signal da „ne smeš” da ulepšavaš?
Sonja Kamenković: Kada sam kao davljenik prvi put sela, otvorila dokument i odlučila da pokušam da zabeležim osećaje koji su me gušili, od kojih čak nisam mogla da dišem, u nadi da će me pisanje makar na tren rasteretiti znala sam da moram sve zapisati kako jeste. I ne samo to, morala sam naći sve „prave reči“ kako bi to kroz šta sam prolazila najbolje moguće zabeležila i prenela na papir. Znala sam da je to jedini mogući način da se suočim sa svim događajima i emocijama koje sam nosila u sebi. Svako „ulepšavanje“ ne bi bilo „lekovito“, a lek mi je bio nasušna potreba.
Motiv boja je praktično kosmologija („Boje su život… svaka misao ima nijansu”). Da li su boje bile tvoj prirodni način mišljenja i pre svega, ili su postale „alat” tek posle gubitaka?
Sonja Kamenković: Boje to sam ja, od kada znam za sebe. Uvek sam ih videla, uživala u njima i one su mi bile „alat“ da prevazilazim teške periode u životu, a one lepe doživim poput priča na filmskom platnu. Više puta kroz život bi mi ljudi koji su mi dragi govorili da sam nepopravljivi idealista i da život ne funkcioniše tako. Toga sam oduvek bila svesna i boje nisu bile način da pobegnem od istog, već su neraskidivi deo mene. Htela ja to ili ne, za mene su boje život.
U delu o „duetu” i „tovaru” ulaziš u gotovo definicijski, esejistički režim. Da li ti je ta racionalizacija pomogla da izdržiš emociju, ili si kasnije osetila da je emocija „pobegla” u pojmove?
Sonja Kamenković: Ni jedno, ni drugo. Reč je o mojim životnim iskustvima i svemu što sam naučila iz istih i bilo je lako zapisati ih. Emocija je uvek prisutna, bilo ju je teško obuzdati ali kada je reč o samim pojmovima „dueta“ i „tovara“ njihova definicija je u mojoj glavi bila savršeno jasna i pre zapisivanja. Ti pojmovi su iskustvo koje je već bilo „obrađeno“.
U završnici, proleće dolazi kao miris koji zamalo pogrešno pročitaš kao njegov, pa ga prepoznaš kao miris života, i kažeš: „Uspela sam”. Šta za tebe tačno znači „uspela”; da li je to preživljavanje, vraćanje smeha, povratak rutini, ili sposobnost da ga voliš bez samouništenja?
Sonja Kamenković: „Uspela sam“ znači da sam ponovo stala na obe noge. Ne kao što sam stajala pre svega što se dogodilo ali sam stala. To „uspela sam“ može biti i „ustala sam“ (sa dna na kojem sam se dugo nalazila). Ustala, još uvek ranjena, drhtavih kolena ali sam stajala. Hrabro i svesna da ću ponovo koračati kroz svoj život. To je ujedno značilo i povratak osmeha, svakako skromnijeg i stidljivijeg. To je značilo i povratak mog veselog repa, ne uvek i u svakoj prilici ali sam ga napravila opet. To je značilo i da sam ponovo naučila da dišem i da je „monstrum“ izgubio rat. Ljubav je ostala, ista onakva kakva je i bila – uzvišena, bezuslovna i nepobediva.
P.S. Ako se pitate kada i zašto knjiga – ako sve ovo što sam zapisala bar jednom čoveku pomogne da ponovo ustane, a moguće je koliko god beznadežno izgledalo, onda je moja misija (osim što sam sebi pišući pomogla) uspela.
Nema proizvoda u korpi.