BJEŽANJE – Aleksa Kubat

Roman Bježanje Alekse Kubata ulazi u prostor savremene proze kroz glas koji istovremeno pripoveda, zapitkuje, ruga se, posrće, pamti i samoga sebe izlaže podsmehu. Njegov pripovedač Miloš vraća se iz Nemačke u rodnu Eskapiju, noseći u sebi uverenje da povratak može biti početak, popravka, zakasnelo ukorenjivanje, možda čak ispunjenje očevog zaveta. Već prvi susret sa majkom, koja baš tada odlazi u Nemačku, ruši svaku urednu predstavu o povratku kao smirenju. U toj zameni smerova, sin se vraća kući dok majka odlazi iz kuće, otvara se osnovni ritam romana: svako bežanje ima svoju suprotnu putanju, svaka odluka sadrži trag tuđeg umora, svaka zemlja koja zove istovremeno traži žrtvu.

Eskapija je u ovom romanu više od mesta. Ona je dolina, mit, politički prostor, porodična rana, karikatura zajednice, pozornica propalih obećanja, zemlja koja hrani i troši, prostor u kojem se patnja pretvara u naviku, a navika u oblik društvenog sporazuma. Kubat je gradi kao predel iz narodnog kazivanja i satirične hronike u isti mah. Zemlja se opisuje gotovo biblijskim tonom, dok ljudi koji po toj zemlji gaze govore jezikom kafane, njive, televizijskih vesti, propalih brakova, neraščišćenih računa i dugogodišnje iscrpljenosti. Iz tog sudara nastaje osobena energija romana: uzvišeni registar stalno klizi ka groteski, a groteska se časom otvara ka ozbiljnoj metafizičkoj slutnji.

Milošev plan deluje jednostavno: vratiti se, urediti nasleđenu zemlju, posaditi lešnik, učiniti od porodičnog imanja nešto trajno. Ali svaka radnja u Eskapiji uvlači ga u mrežu odlaganja, komšijskih zamki, pijanstava, porodičnih ruševina, političkih monologa, seoskih filozofija i ličnih rasula. Brvnara puna osa, susret sa Milenkom, pečenje rakije, potraga za Rajkovom Angelinom, slomljene ruke, posete starim poznanicima, razmažena deca, izborni bilbordi i susret sa voždom u snu, sve to čini romaneskni tok u kojem se radnja odvija kroz niz skretanja. Ta skretanja imaju sopstvenu logiku: baš ono sporedno razotkriva srce sveta.

Bježanje je roman o povratku, ali povratku lišenom sentimentalne zaobljenosti. Miloš se vraća sa željom da bude nov čovek u starom prostoru, dok ga isti prostor odmah uvodi u staru bolest zajednice: razgovor koji se širi bez kraja, posao koji se odlaže, piće koje postaje društvena institucija, politika koja ulazi u kafansku građu jezika, porodica koja više liči na minsko polje nego na sklonište. U tom svetu ljudi stalno žele izlaz, ali svaki izlaz vodi u novu petlju. Majka beži od ogorčenja, Rajko beži u ljubavnu opsenu i alkohol, Vjeko u ideju porodice kao smisla, kafanski ljudi u političke rasprave, pripovedač u zemlju, san, ironiju i rečenicu.

Jedna od najvećih vrednosti romana nalazi se u jeziku. Kubatov stil oslanja se na dugu, razgranatu rečenicu koja ume da zvuči kao usmena tirada, unutrašnji monolog, filozofska digresija, psovka, molitva i seoska pošalica. Taj jezik stalno menja ugao, čas je svečan, čas bezobrazan, čas melanholičan, čas urnebesan. Pripovedač ume da uzdigne običan predmet do kosmičkog znaka: bešika postaje srodnica ploda lešnika, zemlja se javlja kao prapočetak, čigra kao špijun heruvima, fasade kao bića koja trpe političke plakate. Upravo ta sposobnost da se banalno pretvori u čudovišno, a čudovišno u smešno, daje romanu njegovu unutrašnju punoću.

Posebno je važan način na koji roman prikazuje zajednicu. Eskapija se sastoji od ljudi koji pričaju previše, delaju premalo, pamte selektivno, a sopstvene poraze prevode u moralne pobede. Stariji muškarci sebe vide kao čuvare nekadašnjeg sveta, premda taj svet u njihovim rukama deluje potrošeno. Mlađi, oni koji su otišli ili pokušavaju da ostanu, nose krivicu, umor i osećaj da ih prostor u kojem su rođeni prepoznaje samo onda kada mu se vrate kao dužnici. U tom odnosu generacija nema jednostavne presude. Roman ume da bude surov prema svima, ali ta surovost dolazi iz dubokog poznavanja sredine, iz bliskosti sa govorom, ritmom, gestovima i komičnim samoodbranama ljudi.

Kubat piše roman koji se čita kao ispovest čoveka čiji pokušaj da zasadi lešnik prerasta u pokušaj da shvati poreklo kolektivne nemoći. Zemlja, alkohol, porodica, odlazak, povratak, politika i san povezuju se u jedinstvenu sliku sveta u kojem sve deluje pomereno, a ipak bolno prepoznatljivo. Bježanje zato ostaje knjiga o prostoru koji vuče čoveka sebi, čak i kada ga taj isti prostor troši. U središtu svega stoji glas koji zna da se ruga sopstvenim zanosima, ali ih ipak čuva, jer bez njih povratak, zemlja i priča sami bi izgubili razlog postojanja.