ĆELIJA OTVORENIH VRATA IV (generalni menadžer) – Manfred Petrović

Manfred Petrović – ĆELIJA OTVORENIH VRATA IV (generalni menadžer) –

Kada jedan pisac započne pisanje stvorivši sopstveni imaginarni univerzum u kojem granice između snova i jave, stvarnog prostora i vremena i paralelnih svetova ne postoje, onda mu se širina u maštanju i inspiraciji proteže do beskraja a modernizam dozvoljava baš sve. Zahvaljujući tome Manfred Petrović sa sve većom književnom zrelošću i sve sigurnijim i izbrušenijim spisateljskim darom nastavlja sa „izgradnjom“ svog dela – romana Ćelija otvorenih vrata, koja nakon tri dela dobija i četvrti – Generalnog Menadžera, u kome fikcija premašuje realnost a likovi nikad dublje ne poniru u sopstvene tokove svesti.

I u četvrtom delu okvirnog romana Ćelija otvorenih vrata sve odiše modernizmom. Psihološko subjektivno vreme glavnog junaka je različito od stvarnog pa mu se period od nekoliko meseci može činiti kao da traje godinama, dovodeći do toga da svi događaji postaju ništa drugo do reprodukcija njegove svesti. Težište je na njegovom liku, a ne događaju, zahvaljujući čemu više saznajemo o unutrašnjem svetu junaka, ma koliko nam delovalo da posmatramo spoljašnji, a pogotovo putem poniranja u najdublje kutke duše tehnikom solilokvija – čestih unutrašnjih monologa u kojima pronalazimo njegovu hladnu i objektivnu sliku o sebi. Na taj način gradi se pravi roman toka svesti, u kojoj pripovedač kao na tacni čitaocima nudi svoj unutrašnji svet, iscepkan u magnovenjima, pijanstvima, uspomenama ali i lutanjima uz pomoć svemirske kapsule od grada do grada rasutih kosmičkih svetova i onog najkontroverznijeg u samom hotelu Bežanija, gde, kako mu i samo ime kaže, bekstvo od realnosti pronalaze oni koji žele da ožive svaku svoju fantaziju i skrivenu želju.

Moderna u delu je i defabulativnost, odsustvo uzročno-posledičnih veza u romanu tako da sve što se dešava određuje subjektivni doživljaj lika, povremeno delujući da i samom piscu otima konce iz ruku pisanja. Međutim, i to je samo privid, kao i svaka scena u delu u kojoj ni sami ne možemo do poslednje stranice biti sigurni da li spasena devojka zaista postoji kao Princeza Vasilisa, ćerka Kralja koji sa tri sina uporno pokušava da povrati svoje kraljevstvo, od čega su satkani tuneli hotela Bežanija i kako se jedino u njima živi realan život u sećanjima, čiji su snovi oličeni u tri različita sveta iz tri zadatka i ko je Generalni Menadžer i kako mu to polazi za rukom da se može pojaviti u svakom trenutku na svakom mestu…