ĐAVOLJA TRAGEDIJA – Luka Svorcan

Poema „Đavolja tragedija“ Svorcan Luke nosi u sebi duboke i apokaliptične slike, prikazujući čoveka koji se nalazi u nemilosrdnom okruženju punom bola, gubitka i samooptuživanja. Kroz stihove, pesnik kreira viziju sveta gde ljudska egzistencija, lišena ljubavi i dubljeg smisla, postaje prazna i depresivna. Naslov poeme već nagoveštava temu tragičnosti, iako je ona izražena kroz formu koja se čini kao realnost unutar paklenog kruga postojanja. U stihu, pesnik koristi motiv „čarobnogbrega“ i „sedmog kruga“ kao aluziju na paklene krugove, koji su simbolično mesta gde duša tone i ne može se spasiti. „Svi smo leševi“ implicira ne samo fizičku smrt, već i duhovno umrtvljavanje ljudi koji su lišeni ljubavi, ali i odbacivanja konvencionalnih vrednosti kao što je ljudska empatija. Lišeni ljubavi, ljudi se sažimaju na samopotrošnju, koja se vidi u frazi „Hranimo se sobom“, gde je egzistencija samorazaranje i obnavljanje bez dublje suštine. Pesnik, putem pojmova kao što su „konverzivna terapija“ i „averzivna egzistencija“, izražava nedovoljnu sposobnost ljudi da se transformišu ili pobegnu od apsurdne stvarnosti koja ih okružuje. Lečenje nije proces isceljenja, već samo još jedan oblik mučenja, simbolizovan radom „terapije radom“ i „guranjem kamenja“. Time, pesnik sugerišeda su buduće generacije zatvorene u iluziji mira, ne shvatajući duboke tragedije svojih predaka. „Behemot“ kao ličnost u poemi može se interpretirati kao figura koja izaziva strah i odsustvo ljudske slobode. On je, u kontekstu ovog dela, na neki način simbol poništene ljudske moći, gde se „mjauče“ ne kao zvuk života, većkao neka vrsta ismevanja ljudske patnje. Behemot je tu da podseti na ljudsku besmislenost i nemoć u smislu duhovne smrti. Lirski subjekt koji gubi razum na kraju poeme može se videti kao izraz pesnikovog stava o apsurdu života, gde je čovek toliko izgubljen u svojoj egzistenciji da se više ne može osloniti na nijedan racionalni princip. Pesnik ovde uspeva da izrazi duboku mraknu i metafizičku težinu postojanja, gde je život sve osim očiglednog i gde su svi podjednako izgubljeni u svetu koji ih obmanjuje i uništava. Sumarno, „Đavolja tragedija“ je poema koja duboko analizira ljudsku egzistenciju, postavljajući je u kontekst sudbine, patnje i apsurda, gde je ljudska priroda obeležena nedostatkom ljubavi, samozadovoljavanjem i slikom smrti koja leži u svakom životu.