KANU SA TANKIM SLOVIMA IDE BRŽE – Hristina Radović Andrić

Kada zanimljive i maštovite priče dođu do čitalaca, one ih svakako zaintrigiraju i privuku pažnju, ali kada se u njih usadi dubina imaginacije i neiscrpnih izvora književnog talenta, koja svojim ponorima ne dotiče dno, onda one na onog koji čita ostavljaju i dubok trag i želju da se piscu koji ih piše iznova vraćaju. Takav utisak ostaje iza zbirke priča Hristine Radović Andrić Kanu sa tankim slovima ide brže, u
kome se stvara jedna posebna veza između autorke i njene čitalačke publike jer ona svoje najtananije misli i snove preko likova, čudesnih veza i šareno-sive atmosfere prenosi do nas samih poklanjajući nam ujedno i komadić svoje duše.
Šesnaest priča, koliko broji ova zbirka, oplemenjeni su izuzetnim crtežima koji nas još više uvode u svet autorkine mašte jer možemo uporediti njeno viđenje likova sa našim. U njoj su se sabrali redovi moderne tehnike pisanja, skokovitih konstrukcija, prepleti iracionalnog i realnog, čudesne ličnosti koje podjednako žive u svetu mašte i sanjaju u svakodnevici koja i nas okružuje, prstohvati različitih stilova i
tiha, sveprožimajuća kritika sveta koji poput okova steže i nas i junake ovih priča.

U svakoj od njih pulsira postmodernistički damar koji u centar pažnje stavlja pojedinca i dubinu njegovog unutrašnjeg sveta. I svaki od njih, osim što ima neobično ime i prezime, koje je ponekad teško i pročitati a kamoli izgovoriti, ima bogat univerzum misli, navika, osobina i postupaka, svojevoljno samokritičnih a da retko u svom načinu života promene, a i kad promene, pogreše, sami praveći odabir sopstvenih nesavršenstava u kojima tiho odvajaju dan po dan, duboko srećni u uljuljkanosti životarenja.

U ovim pričama sve je moguće, žanrovi su isprepletani i socijalna skica lako može prerasti u napeti kriminalistički žanr. Možda su zato i najupečatljiviji baš takvi dinamični redovi, poput Limunomobila gde se skriveni identitet vremešne tetke ne pretvara samo u krvavi zločin već i razrešenje incestuozno-perverznih fantazija ali i samog razloga za način života degeneričnog glavnog lika. Sa druge strane, u pričiCura Mucul neverovatan obrt na kraju dovodi do pitanja koliko nečija introvertnost, skromnost i asocijalnost može biti okidač za nenadanu potrebu za novim zločinima.