MAROKANSKA PRIČA – Klara Braić Samardžić

Knjiga „Marokanska priča” Klare Braić Samardžić, koja je pred vama, zaslužuje pažnju svakog istinskog ljubitelja književnosti – sa jedne strane kao vešto ispričana avantura a sa druge kao duboko introspektivno delo o unutrašnjoj migraciji i traganju za autentičnim sopstvom. Moramo priznati da je ovaj roman, koji Klara Braić Samardžić hrabro postavlja kao svoj prozni debi, postigao retku ravnotežu između raskošne forme i emotivne, savremene
relevantnosti.
Radnja je smeštena u kolonijalni Maroko 1930. godine, ali ambijent (od„blještavog, zatvorenog Rabata” do „surovog, otvorenog i autentičnog Viso-
kog Atlasa”) služi kao više od puke kulise. Maroko je, u rukama Klare Braić, postao metafora za junakinjin unutrašnji pejzaž – neistraženi teren na kojem
se mora suočiti sa sopstvenim izborima.

Glavna junakinja, Helen Žiskar, supruga je visokopozicioniranog inženjera Lorana, čija je „rigidnost i militaristička kontrola metafora za sam kolonijalni sistem”. Helen je zarobljena u „patologiji nametnutog života” i „dekoru buržoaskog društva”. Kroz nju, roman nas neumoljivo gura na razmišljanje o temeljnom, suštinskom pitanju:
„Da li smo mi zaista mi tek onda kada odbacimo sve što smo morali da budemo?”

Ovo je roman o hrabrosti da se raskine sa životnim scenarijem koji je napisao neko drugi. Helenino „monaško uzdržavanje” i suptilna frustracija polako se tope, vođene unutrašnjim dijalozima i susretom sa opasnostima.

Na primer, ujed škorpije nije samo fizička trauma, već „okidač za emotivni preokret”. To je preokret iz pasivnog prihvatanja (kao kada Loran odbija da
se bave temama koje mu nisu po volji) u aktivno delanje (kao kada Helen odlučuje da ode kod Idira Imazirena i moli za Tarika, iako je to rizik koji njen
konvencionalni svet ne bi odobrio).