PLAVI BETOVEN – Vladimir Tomić

„Plavi Betoven“ sabira priče u kojima muzika, slikarstvo, filozofija i gradska fantastika dišu u istom ritmu. Vladimir Tomić gradi prozu punu atmosfere, snažnih slika i misaonih pomeranja, vodeći čitaoca kroz susrete sa velikim figurama umetnosti, kroz zvuk kao unutrašnji okidač, kroz sećanje kao prostor radnje i kroz jezik koji traži dublji odjek. Ova zbirka otvara svet u kojem kultura postaje živa materija, a svaka priča trag za smislom, lepotom i duhovnim intenzitetom.

U ovim pričama grad svetli kao pozornica vizija, a svaka ulica krije prolaz ka dubljem sloju stvarnosti. Tomićev pripovedni glas spaja visoku umetnost, pop-ikonografiju, metafizičku jezu, unutrašnju dramu i poetsku gustinu izraza u celinu snažnog autorskog pečata. Pred čitaocem se smenjuju ruševine i svetlosti, senke i ekrani, ikone i reklame, Mars i peroni, Vorhol i Betoven, deca mašte i odrasli uronjeni u pukotine savremenog sveta. Taj raspon temi daje širinu, a jeziku poseban puls.

„Plavi Betoven“ nosi energiju knjige koja istovremeno misli i slika, oseća i promišlja. Ove priče otvaraju pitanja o umetnosti, duši, žrtvi, pamćenju, identitetu i čovekovoj potrebi da u haosu epohe sačuva unutrašnje jezgro smisla. Tomićeva proza kreće se kroz prostore duhovnog, fantastičnog, urbanog i simboličkog sa sigurnošću autora koji zna snagu detalja, ritma i atmosfere. Zato ova zbirka ostavlja utisak dugog odjeka – kao kompozicija koja traje i po završetku poslednje stranice.

Posebnu vrednost knjizi daje sposobnost da spoji pripovedanje i kontemplaciju. Svaka priča poseduje sopstvenu teksturu, sopstveni vazduh, sopstveni unutrašnji ton, a zajedno grade knjigu koja se čita kao galerija vizija, kao muzička partitura za jedno rascepljeno vreme, kao mapa duhovnih i estetskih potraga savremenog čoveka. „Plavi Betoven“ zato pripada onim knjigama kojima se čitalac vraća – radi slike, radi rečenice, radi atmosfere, radi one retke književne gustine koja ostaje u svesti i posle čitanja.

„Njihove duše govore iz dubine sopstvenog bića koje ima želju da se vrati na početak onog božanskog koje postoji u svakom čoveku, a realizuje se kroz rad na sebi samom i kroz put ka sopstvenom biću. Ta poslednja stanica jeste ljubav kao emocionalno stanje svesti. A to jeste ljudska egzistencija.“
– Zoran Tošić, profesor filozofije