PLEŠU BOGALJI – Anja Zečević

Zaista su retki pesnici koji ne beže od svog vremena u neki puki iluzionizam, u isprazna stereotipna metaforisanja i pejzažisanja, već se suočavaju sa sopstvenim vremenom i svim frustracijama koje njihovo vreme podrazumeva. Potrebni su i hrabrost i veština za gradnju stihova od obične, banalne, dnevne frustracije,
kao sto je neophodno biti hrabar da se sa frustracijom suočiš, a Anja Zečević to upravo čini svojom lirikom. Ona vešto oslikava svoji i svačiju muku pred spavanje, jede sopstvenu džigericu, oslikava nesvarljivu krivicu sa kojom se rodila i predstavlja svoje vreme u ogoljenoj formi sveopšteg ludila koje retko ko od nas može da
zaobiđe.
Uz to postavlja pitanja! O, velika je hrabrost za to potrebna, za čiji nedostatak često optužujemo mlade ljude i govorimo da su pasivni i nezainteresovani za sopstveni život… Uz sve pomenuto, veoma je prisutno poigravanje naracijom i običnim recima, bez postmodernističkog poriva da se čitalac šokira i fascinira prejakim i eksplicitnim izrazima (što se mladim poetama sve češće dešava). Svaka Anjina pesma odlikuje se bogatom lirskom naracijom i sa malo reči pesma se pretvara u široko asocijativnu priču, bogatu, direktnu, dinamičnu i opominjuću. Stiče se utisak da je od svake pesme moguće sačiniti roman, novelu ili scenario za film. Brojne pesme sam doživeo kao socijalno-političke-ljubavne drame, bez da je autorka dozvolila sebi da se direktno upušta u sociopolitičku
tematiku, a upušta se u sve sto je muči i razjeda, a toga je (kao sto svi znamo) previše u ovovremenskom i ovoprostornom životu.