Neos izdavaštvo – KOMPARATIVNA ISTORIJA ZABLUDA – Maša Vujošević

Ako Teškoća književnosti nije da pišete, već da napišete šta mislite, po Robertu Luisu Stivensonu, a Kruna književnosti je poezija, kako to tvrdi Vilijam Somerset Mom, Maša je za ovo kratko vreme svog stvaralaštva već postigla sve i ostavila nam daleko više no što bi neko za čitav radni i životni vek. Mašu smo najpre upoznali kao pesnikinju, čija poezija nipošto nije puko naklapanje stihova kao kod mnogih drugih, zanesenih titulom umetnika kojoj nikada nisu dorasli, već autentične, iskrene, rasne poezije, potvrđujući njome da piše ono što misli i da, za razliku od prethodno navedenih, s pravom nosi tu krunu. Ovom zbirkom kratkih priča koje su, uzgred budi rečeno, najdelikatnija forma prozne reči, Maša Vujošević potvrđuje da je jedna od najplodnijih stvaralaca na svim poljima književnosti.
U sedamnaest priča koje su pred vama, njihova autorka za temu uzima najobičnije, pa samim tim i najneznatnije ljude – one pored nas, s kojima živimo i koji su, čak i kad tako ne mislimo, često i mi sami. Kontekst u koji ih je smestila je poznat, svakodnevni urbani ambijent, posebno određen na nivou mikroceline jednim krajem grada i lokalnom radnjom u kojoj se svi snabdevaju i koja je često jedino stecište njihovog susreta, ali i ogledalo potpune otuđenosti, jer je mesto na kome se ne prepoznaju i, kako to u prologu duhovito navodi, prostor u kojem su „u potpunosti razvili akrobatske veštine mimoilaženja“. Ova radnja je polazna tačka ili mesto događanja ponekih od pripovesti, ali je ujedno i paradigma onog dubljeg sloja o kom nam Maša govori kroz sudbine i dogodovštine ovih malih ljudi – otuđenja, konzumerizma kao vida bekstva od besmisla, individualizma naraslog do narcisoidnosti, a opet, uobičajene atmosfere s kojom se svaki iskreni čitalac u potpunosti poistovećuje. Čak i u samom izrazu „radnja“, umesto uobičajenog „prodavnica“, Maša svojevrsnom igrom reči osvetljava dublji smisao jer tom radnjom povezuje radnje većine priča.
Mašine priče su pokatkad bizarne i naizgled nemoguće, češće jednostavne i naglašeno lične, u potpunosti iskrene kada se o njenim protagonistima i njihovom unutrašnjem svetu radi.
One deluju magično u svojoj svedenosti, a toliko rečito o onome što imaju da nam kažu. Iako su je očigledno okupirala zastranjenja savremene civilizacije u mikrokosmosu pojedinca, njene priče ne šire pesimizam i stanje beznađa, već kroz sve ove postupke – kroz liriku, kroz
jednostavnost, začudnost i posebno iskrenost, ipak nude nadu i bude osećaj topline i vezivanja.
Svaki od njenih malih ljudi nam je blizak, bez obzira na to da li navijamo za njega ili u karakterologiji opisanog prepoznajemo ono što nas u našim, takođe izolovanim zajednicama, nervira ili pak gorka srca uviđamo da i sami činimo slično što i oni. Da ne ostane nedorečena i
olako shvaćena, ali i iz potrebe koju svaki istinski umetnik ima – da promišlja o vremenu u kojem živi i odgonetne njegove posledice – Maša svoj oštar uvid u devijacije savremenosti nudi na marginama, u nečemu što liči na teorijske i filozofske isečke na početku svakog teksta.
Navodnim izvlačenjem iz većih celina, kao što je „Kritika moći rasuđivanja“ (očiglednog parodiranja Kanta) ili „Komparativna istorija zabluda“, ona daje jezgrovite definicije u kojima preispituje aksiome savremenosti i njihov uticaj na pojedinca – uglavnom ranjenog njime.