ULAZAK U GOVOR – Saša Todorović

 „Tišina je govor unutra, otvorimo se kroz glas”, zapisao je pesnik Paun Petronijević, kako bi osporio „Da na početku bude kraj”. Dakle, kraj unapred predodređen. Govor, jezik i književnost jesu jednog roda, i svako njihovo razdvajanje donosi ustupanje mesta za pogrešnu travku koja bi ukorovila tlo naše duše. Vapaj „čuvaj rode svoj jezik” je najduži održani govor savremenicima i potomstvu jezika našeg koji nema samo lingvističku već i rodoslovnu
podlogu. On je naše opstajanje i vera u rodonačelnika koji, kako to, u ovoj pesničkoj baštinici „Ulazak u govor”kaže pesnik Saša Todorović,
čuva našu „krv i poreklo”.
Ovaj pesnik izražava u sumnju onih „koji pišu (i govore) da prevare vek”, čineći uzaludan posao. Nemoguće je obrisati knjige koje su „na visokom glasu (…) narodne duše”. U širem smislu ovo je metafora za aktuelnu svetsku dvoličnost: govoriti a ne činiti, što naš narod naziva prljava laž. Za žaliti je one koji nemaju „Zdrav jezik za kazivanje”, i u tom je problem napredovanja u komunikaciji među ljudima kojima je ljudska svest otirač zla a kao takvi pokušavaju da učestvuju u proticanju (praznog) vremena: „Nismo zemlja utrina/ Narod nam oca i majku ima/ Zdrav jezik za kazivanje/ Od pamtiveka do novog
doba/ Upisani smo u knjigu spasenja.” U poetsko duhovnom smislu ovaj rukopis je nastao po knjizi spasenja.