Luka Račić: „Mi stanujemo u Helderlinovoj himni” – intervju o „Singidunjanima”

Luka Račić: Singidunjani – ima ih raznih. Singidunjani su bili stanovnici rimskog Singidun(uma), među njima je bilo raznih: Rimljana, Grka, romanizovanog domicilnog, paleobalkanskog stanovništva (Dačana, Tračana, Kelta i dr.), ali i nezanemarljiv udeo populacija sa istoka Rimskog carstva – iz Sirije, Male Azije, Mesopotamije itd. Ovi potonji sa sobom su doneli ne samo hrišćanstvo, već i izvesne istočnjačke kultove, poput Mitre. U periodu u kome se pripoveda, tu su bili prisutni i Germani, osobito Goti, a pre njih Huni (njih nazivam u tekstu, onako kako su ih zvali grčki autori u arhaizirajućem maniru, „Skitima”). Ali i mi danas smo Singidunjani. Ne samo jer živimo na prostoru (i arheološkim slojevima) rimskog grada, već zato što su današnje populacije Srbije doslovno smesa upravo Rimljana i romanizovanih Paleobalkanaca sa novopridošlim Slovenima. U pojedinim krajevima Srbije čak i u većoj meri sa rimskim nego sa slovenskim populacijama. To pokazuju, uostalom, i genetska istraživanja. Kada naše vreme prođe, jer nije moguće naučno „uhvatiti” zašto carstva nastaju i nestaju, neki drugi će biti Singidunjani. Ovaj roman upućen je i njima. Arheologija nije samo humanistička disciplina o prošlosti, ona nam pokazuje i našu budućnost. Justinijanov Singidunum izabran je jer je upravo svedok promene epoha. Ja lično za kraj antike uzimam smrt „poslednjeg” antičkog filozofa, Boetija 524. godine i zatvaranje Platonove Akademije neku godinu posle, 529. godine – epohu koju vredi književno zabeležiti.

Luka Račić: To je odlično zapažanje. Oba prostora mi iznimno znače, iz različitih pobuda. Radni naslov romana bio je „Ister”, ali sam se odlučio da ga promenim da ne bi bilo podražavanje Hajdegera, već dijalog sa autorom. Što se tiče Helderlinove himne „Patmos”, a Helderlin spada u moje omiljene pesnike, ja sam posetio to ostrvo Jovana Bogoslova, što je ujedno bio i najlepši odmor u mome životu. To je moralo biti ovekovečeno makar kao skica prošlosti, mada moj roman nije autofikcija. Tu se najviše približava autofikciji. Sećanje na svetlost Dodekaneza i Egeje je nešto što me održava u životu. Ister je sasvim drukčiji par rukavica. Ta Hajdegerova predavanja posvećena Helderlinu su znamenito kontroverzna, posebno jer je to jedini tekst u kome se referiše i na nacizam, u čijem je sistemu, zna se, Hajdeger našao svoje mesto. Tako složen tekst – originalna interpretacija jednog titanskog dela umetnosti, provokativna i osobena filozofska razmatranja, uporedo sa najvećim zlom istorije – intrigirala me je. Mi živimo na Dunavu, antičkom Istru, takoreći i tok prošlosti ka budućnosti o kome Hajdeger govori u predavanju odnosi se i na nas. Mi smo bili „žrtve” Hajdegerove filozofije, odnosno ideologije nacizma u kojoj je on pronašao svoje mesto. Mi stanujemo u Helderlinovoj himni i zapitao sam se na koji način sve mi to obitavamo.

Luka Račić: „Šta ja imam zajedničko sa Jevrejima, ja nemam ništa zajedničko sa samim sobom”, rekao je jednom prilikom Kafka, a ja sam se okoristio tom ontologijom neidentiteta. U drugome čovek pronalazi Boga, ne nekog određenog, hrišćanskog, platonističkog ili trećeg, već božansku ideju bolje rečeno. Pronaći deo sebe koji a priori nedostaje, koji je deo nas, ali je izvan nas i ne pripada nam, osim po sklonosti i težnji. To je ono što su pesnici Homerovog doba nazivali thymos, žar u grudima koji nas nagoni da budemo živi, duh vitalnosti. Kada se bliskost izgubi – a ja se pitam može li se ikada izgubiti – ostaje i dalje naša lična erotologija, nepotpunost koju težimo da nadomestimo ne bi li se u krajnjem obožili, ili makar podsetili bogolikosti. Ljubav je jedna vrsta lične liturgije. Sve ispočetka. Ostaje i sećanje kao drugi prostor koji rado ili nerado nastanjujemo. Ostaje povremeno i san, o kome ništa ni ne znamo.

Luka Račić: Svet je, kako tvrde platoničari, večan. Propadaju njegovi prinudni, niži aspekti, propada želja za moći, kako je konceptualizuju jedni, propada predstava, kako je konceptualizuju drugi. Filozofija je podsećanje na večnost sveta u kome živimo, a posredno i našu sopstvenu večnost. To je optimistična poruka romana. Nekada je samo preživeti raspad sistema podsećanje da pripadamo večnosti, a ne efemernosti. Efemeran je inače pridev koji je izmislio pesnik Pindar, doslovno znači „koji živi jedan dan”.

Luka Račić: Hajdegerov koncept „vremenitosti” (Zeitlichkeit) je ritam moga romana. Moj odnos prema Hajdegeru ambivalentan je, kako samo može i biti. Svaki arheološki lokalitet sastoji se od slojeva, oni docniji nalaze se više, neki su blizu površine, a često se dešava, kada se arheološki kontekst naruši da viši slojevi iz skorašnjije prošlosti provale u niže, starije. To je simbolički i ona Lakanova provala realnog. Moj roman, arheološka celina, stalno trpi intruzije iz gornjih slojeva, neki pripadaju XVIII veku – Singidunjani na jednom mestu slušaju razgovor preko radijskih talasa iz budućnosti, u kome se raspravlja o kompozitorima XVIII veka i E. T. A. Hofmanu. Drugi pripadaju XXI veku. A posebno je značajna intruzija realnog iz 1942. godine kada je Hajdeger obznanio svoje predavanje o Helderlinovoj Himni Ister. To je sam vrhunac nacizma. Ja Hajdegera kao ontologa, a posebno tumača Helderlina i jezika veoma volim, tačnije privučen sam originalnošću te misli. Sa druge strane, enormno zlo koje emanira iza Hajdegerovog nedostatka odgovornosti prema nacizmu je nešto što treba napadati i dan danas. Ponovo, nacističke mašine smrti nanele su strašna stradanja srpskom narodu i ovim prostorima od kojih se možda i nikada nećemo zaceliti. Hajdegerova pompeznost i nedostatak odgovornosti zaslužuju makar književnu porugu i parodiju.

Luka Račić: Ta mogućnost da je Damaskije, „poslednji platoničar” Dionisije Areopagita je moja književno-humoristička invencija, pa i provokacija. Hrišćanstvo i paganstvo su, posebno tokom ranih vekova hrišćanstva, živeli jedno uporedo sa drugim, pozajmljujući jedno od drugog. Takvi su bili akulturacioni procesi, dodir nove vere sa lokalnim zajednicama gde se ona širila. Roman se bavi i nasiljem i sukobima, pa se postavilo nužnim da se predstavi religijska atmosfera Justinijanovog vremena, portreti ljudi koji su tek odskora postali hrišćani i koji pamte otačke običaje i verovanje, koji ih možda povremeno mešaju ili sinkretizuju. Povremeni zilotizam, iz koga je ujedno poticao i skorojević Justinijan, rođen u Justinijani Primi, verovatno Caričinom gradu na teritoriji današnje Srbije. Paganstvo je do vremena Justinijana među elitama bilo skoro i mrtvo, osim u ruralnim sredinama, kakva je bila donja Mezija.

Luka Račić: Moj roman je igranje istorijom, ne istorijski roman per se. Arheološka, epigrafska i istorijska građa se nekada koristi kao izvor, češće kao predmet igre, parodije, ili karnevalizacije. To je stara (post)modernistička metoda i nisam imao razloga da joj se ne priklonim, čak iako je demode. Ponovo, reč je o arheologiji teksta. Na tu epizodu potaklo me je svedočanstvo moga profesora ranosrednjovekovne arheologije, Mihaila Milinkovića, da su tokom iskopavanja ranohrišćanske nekropole Jagodin-Male (gde ima i retkih fresaka) otkrivene velike količine otpada iz obližnjeg roštilj-restorana, hartija, ostaci hrane i slično. Đubre se gomila i nad slojevima antičkog Singidunuma. Sve što mi imamo da ponudimo prošlosti je naš otpad i degradacija. Posredno, to smo mi, otpad. Mislim da mi danas o civilizaciji znamo samo njenu dekadenciju i opadanje, ne i njenu produktivnu fazu.

Luka Račić: Moj roman je u formi antičkog prosimetruma, kombinacije poezije i proze, koja poeziju objašnjava. To je forma Boetijeve „Utehe filozofije” i Danteovog „Novog života”, meni veoma dragih dela. A poezija, to je u svojoj primalnosti uspavanka ili bajalica; ova dva nalaze se na samom izvorištu poezije i svaka pesma ima pomalo od oba, makar u svojim najranijim arheološkim slojevima. Zato antičke bajalice, od kojih su neke naše srednjovekovne, slovenske, često govore svojim primalnim jezikom u mom romanu. Preveo sam na latinski i poslednju rečenicu iz „Zapisa o darovima moje rođake Marije” Momčila Nastasijevića i uvrstio je u čarobni lanac prajezičnosti.

Bilo ko može čitati Singidunjane, makar čuđenja radi, ali najidealniji čitalac je onaj koji će tek doći – da se ponovo poslužim Hajdegerom.

Luka Račić: Ostaju fragmenti i krhotine. Poneka lepa glosa, sintagma otrgnuta iz konteksta, ređe suvisla ili nesuvisla rečenica. „Kolhiđani su te napustili, reč tvoga muža bezvredna je i ništa nije preostalo od tvoga blaga – Medeja preostaje! U njoj motri more i zemlje, mač i oganj, bogove i munje”. To je Senekina „Medeja”. Ono što hoću da kažem i kada sve ostalo prođe, još uvek preostajemo mi sami. Jedan san, u koji Eulalija na kraju romana polako tone, dovoljan je da se krene ispočetka, od prve rečenice. San je bio lekovit u antičkoj Grčkoj, inkubacioni san tokom koga je bilo očekivano da bolesnik u snu vidi božanstvo koje će ga izlečiti. Odnosno, dok je čoveka, tu je i njegov thymos koji će ga već negde povesti, naposletku i na neku Itaku, ili Patmos.