Kada u svoje ruke uzmete književno delo koje predstavlja dnevnik jednog pisca, izvesno je da ćete se susresti sa njegovim svakodnevnim ličnim doživljajima, razmišljanjima i osećanjima, sa njegovom neposrednošću i iskrenošću iskusivši najbolji način da se sa njim posredno sprijateljite. Tako ćete imati priliku da se, osim hronološke i društvene, upoznate i sa umetničkom vrednošću poetskog stila Dnevnika jedne jeseni, književnog prvenca Gorana Došena, koji, kako sam autor smatra, ispreturano kreće u avanturu zvanu literarna scena Srbije, pa umesto da svojevrsnu autobiografiju čitaocima pokloni nakon izmaštanih svetova romana, on je hrabro nudi odmah, na početku, poklonivši tako i svoje najtananije misli, strahove i nade.
Dnevnik jedne jeseni obuhvata period od tri meseca u životu jednog sasvim običnog čoveka koji živi na periferiji prestonice i svakodnevno se hvata ukoštac sa nesavršenostima velegrada, društva, sistema, načinom preživljavanja i smisla života. Samo, ono što ga čini posebnim i drugačijim od ostalih je zadatak koji je sebi nametnuo – da postane pisac i svojim stvaralaštvom ostavi „skromno svjetlo u pomrčini“ večnosti.
I ma koliko da cilj kome stremi sa strane može delovati ozbiljno i nimalo jednostavno, Goranu Došenu prilično dobro polazi za rukom. Jer dan po dan, početne stege i zazor od „bjeline stranice“ sve više nestaju, misli se polako nižu, sve više se oslobađajući skučenosti izraza, pa se razmahuju, razvezuju od čvorova nesigurnosti i pletu tkaninu šaroliku od različitih tema, osećanja, književnih postupaka stvarajući svojevrsni „pačvork“ u kome svako može da pronađe poneki deo sebe. I baš kao što svako od nas ujutru ustaje sa mislima koje ga uvode u novi dan, tako i autor ovih redova zaranja u nova jutra, ona koja sa sobom nose egzistencijalne brige, nepravde na radnom mestu i stvarnosti u kojoj živimo, ljude koji u našim životima igraju glavne ili epizodne uloge, osećanja sa kojima se borimo u snovima i na javi i preživljavamo dan po dan nudeći nam tu privilegiju da ga polako upoznajemo, ali da sa njim upoznamo i sebe, preispitujući i svoje stavove, želje i htenja.
Tako ćete u ovoj knjizi, ređajući ih po sistemu asocijacija, ući u suštinu najrazličitijih pojmova, od svakodnevnih sitnica i detalja koje maltene ni ne primećujemo pa sve do ozbiljnih filozofskih, socioloških i političkih tema, do citata i analize književnih dela izazvanih osećanjima pisca i inspirisanih događajima koji se zbivaju u jeseni 2019. Zahvaljujući tome dnevnički zapisi prerastaju u male eseje obrađene na poseban intelektualno-emocionalan način koji nam pružaju različita saznanja jer se zasnivaju na činjenicama i iskustvu. Čestim apostrofiranjem čitaoca pisac ga drži blizu sebe, kao prijatelja koga uvlači u aktivan odnos, da zajedno sa njim promišlja, saznaje i „sa svoje strane“ diskutuje.
U realistički istinitoj slici društva i života koji živimo, prožetoj pritajenom teskobom, rutinom, dosadom, neretko i apsurdom, data je spona uma modernog čoveka sa svetom koji ga okružuje, spona koja povezuje pokidane niti jednog umetničkog senzibiliteta bogatih unutrašnjih promišljanja sa vetrometinom koja napolju lomi sve one autentične i posebne. Okretanjem sebi i svom svetu misli Goran Došen pokazuje da je tu najspokojnije sklonište iz koga se najbezbednije prati svet, od socijalno-klasnih pitanja, preko istorijskih i političkih teorija do preispitivanja sopstvenih odluka i postupaka, gradeći o sebi sliku mislećeg čoveka sa čvrstim stavovima koje prate argumenti.
Pa ipak najbolje redove dnevnika zauzimaju oni koji govore o piscu, pisanju i načinu stvaranja umetničkog dela. Omogućivši nam da zavirimo u njegove najintimnije trenutke stvaralačkih lomova, blokada, nedoumica, straha pred „bijelom stranicom“ koji se uvlači i u snove, umetničkih „pomagala“ i zanatskih trikova, unapređivanja, usavršavanja, pa sve do stvaranja sopstvenog fiktivnog „univerzuma“ koji se mukotrpnim radom stvara, a jednim potezom gužvanja papira uništava, data je izuzetna slika stanja samog stvaraoca tokom te titrave čarolije zvane inspiracija, kojom se stvara ceo jedan poseban svet mašte, zbilje, lepote i snage koju u sebi mora da razgori i obuzda jedan pisac kada stvara svoje umetničko delo.
I možda nije slučajno odabrano doba godine u kome „živi“ Dnevnik jedne jeseni, ono doba godine „ljepljivog vremena“ punog kiša, tmurnih oblaka, vetrova, oluja i sve kraćih dana, kada caruju potištenost, monotonija, letargija i kolotečina, doba godine kada se sumiraju rezultati i stoji nad propuštenim šansama, kada je, kako bi rekao veliki Duško Radović „dobro imati prijatelja, jednostavnog, vedrog, veselog, lekovitog. Da nas nauči šta je važno, a šta nevažno u životu. Da nas lupi šakom po ramenu i da od tog udarca ozdravimo“. U redovima koje piše Goran Došen otkrićete istrajnost i nepokolebljivost koji ukorenjeni u našoj duši prkose svakoj tmini i sivilu, koji blistaju kao svetlost u tmurnoj jeseni nudeći iskru novih šansi za ostvarenje svega čemu stremimo i ulažemo trud. Dokaz za to je i knjiga koju držite u rukama.
Jelena Dilber
Nova POETIKA
No products in the cart.