Nedavno smo sa ponosom objavili da je, u okviru specijalnog 24-časovnog konkursa Nove Poetike, za pobednički rukopis izabrana zbirka WUNDERKAMMER Pavla Zeljića. Kako je naša redakcija već istakla u osvrtu, pred nama je rukopis koji od prve do poslednje stranice ima sopstveni unutrašnji zakon i temperaturu jezika; poezija koja nas ne mami udobnošću, već iskušenjem stvarnosti.
Nekoliko dana nakon zvaničnog proglašenja 8. marta, razgovarali smo sa Pavlom o dubinskim slojevima njegove poezije, sudaru materije i duha, i alhemijskom procesu pisanja. Pred vama su njegovi odgovori.
O konceptu „Komore čuda” i nasleđu
Redakcija: Naslovna pesma otvara koncept „komore čuda”. Da li je Vaše pesničko čudilište pre svega muzej istorijskih i kulturnih taloga, ili primarno prostor u kom te mrtve stvari dobijaju priliku da ispišu novu stvarnost?
Pavle Zeljić: Jedna od centralnih idejnih osovina pesničke zbirke jeste u revitalizaciji onog još nepreživljenog, nepročitanog u riznici kulturnih ideja. I sam pojam muzeja kao zbirke bivših pojavnih oblika civilizacije teži se dijalektički usvojiti i prevazići; ali to se čini i sa njegovom avangardnom antitezom, tj. futurističkom voljom za razaranjem. U književnoj i kulturnoj istoriji se prepoznaje ono latentno što je još uvek nepreživljeno, što ne percipiramo ili vidimo kao samorazumljivo. Komora čuda jeste mikrokosmos za sebe, ali nije i simulakrum koji se ne odnosi ni prema kojoj stvarnosti; u ta vremena se, uostalom, preterano samotničko bdenje u radnoj sobi shvatalo kao uzrok melanholije, tipične bolesti te epohe. Fiat ars, et fiat mundus.
Telo, duh i dvosmislenost čoveka
Redakcija: U zbirci se često dotičete grube telesnosti i memle, posebno u pesmama poput „Elegija faune”. Kako u Vašem pesničkom svetu koegzistiraju ta surova biološka stvarnost i ljudski duh?
Pavle Zeljić: Memljiva melanholija prvih etapa zbirke račva se u dva značenjska smera: nihilistički, mehanički naturalizam egzistencije, ali se time problematizuje i sredina malog grada, kao prostor neobodlerističkog splina, prouzrokovanog imitacijom metropole. Taj splin i jeste antislika melanholije: subjekt je cerebralniji nego preci, ali ga to nije osposobilo. Sa druge strane, sveća u zbirci i jeste ljudski duh, „nežna klica humaniteta”, još neugasla.
Redakcija: Čoveka u jednom trenutku nazivate „dvosmisleno telo”. Šta je ono što nas, u viziji ove zbirke, drži razapetim između pukog nagona i samosvesti?
Pavle Zeljić: Čudna ambivalencija o kojoj je reč sastoji se u tome što je čovek – u onom što jeste pred nama – tek fizis, ali u onom što čini, u totalitetu i konsekvencama jednog čina, paradoksalno nastaje izvesni suvišak identiteta i smisla. No, taj smisao se ne može destilovati iz čoveka njegovom dekonstrukcijom, anatomskim razlaganjem, na primer. Ono što drži razapetim je osujećena želja za samodeterminisanjem, ali ono se jedino ostvaruje društvenim samoostvarivanjem i ispoljavanjem, praktičnim kaljanjem teorijski uspostavljenog koncepta o sebi.
Alhemija stvaranja i zbijanje značenja
Redakcija: Alhemijski motivi su sveprisutni, od rečnika do slike pesnikovog tela kao „osetljivog alembika”. Da li je čin pisanja za Vas zaista proces unutrašnje transmutacije i preobražaja materije u duh?
Pavle Zeljić: Deluje da se u zbirci taj problem više razvija u sferi materijalnosti samog teksta, tj. teksta kao materije, po analogiji sa samom materijom. Tekst se može posmatrati atomizirano i anatomizovano kao prost niz reči, ali čitanje je uvek prepoznavanje značenjskih entiteta u njemu, te on nije tako ravnodušan. U tom smislu, ne radi se toliko o sublimaciji, već principu solve et coagula. Stvar je u tome da se maksimum značenjskih mogućnosti, uključujući i intertekst, asimiluje i odrazi u jednom jezičkom izrazu. Dakle, naprotiv, reč je o etici koju Andrić izražava narodski jasno: „Zbijaj gušće!”
Živo nasleđe i budući koraci
Redakcija: Zbirka je prepuna referenci na barok, renesansu i eruditskih motiva (Brojgel, Botičeli, Tihon Brahe). Kako ste uspeli da te teške kulturne slojeve učinite tako organskim i živim unutar stihova, izbegavajući zamku pukog akademizma?
Pavle Zeljić: Problem je što deluje da intelektualizmu danas nedostaje dignitet. Takva desakralizacija znanja ipak funkcioniše paralelno sa sve strožom specijalizacijom čovekove svesti i bića. Metafora Wunderkammera kao poetički princip u stvari i nalazi smisao u borbi za čoveka. U jednoj od pesama govori se o drevnoj grobnici faraona gde počivaju, jednako nepropadljivi, zlato i med. Izvesno da umesto zlata, koje bi tokom vekova pljačkaši grobova prigrabili za sebe želeći kratkoročnu moć, nekad treba skinuti prašinu sa posuda meda.
Redakcija: Sada kada je WUNDERKAMMER izabrana za objavljivanje, a nakon prethodnih uspeha i nagrada za Vaše zbirke „Ikar i Mesija” i „Spina Mundi”, kako vidite svoj dalji pesnički razvoj?
Pavle Zeljić: U međuvremenu pojavila se i knjiga Mnogoočiti Serafim, te će poslednje dve živeti jednim interesantnim paralelnim životom, jedna velegradska i apokaliptična, druga malogradska i utopijska. Deluje mi da bi naročito sugestivno u smislu unutrašnje koherencije stvaralaštva bilo kada bi naredni poduhvat podrazumevao ono što opoziciju ove dve zbirke natkriljuje, ali i postoji pre i posle njih, kao u Džojsovoj formulaciji o „predljudskom i postljudskom” njegove junakinje Moli Blum.
Nema proizvoda u korpi.