Knjiga Nikad nemoj jesti tuđi kru’ Steve Inđića donosi rukopis snažnog autobiografskog i društvenog iskustva. U njenom središtu nalaze se detinjstvo, siromaštvo, rad, odlazak, porodica i sudar pojedinca sa društvom. Povodom izlaska knjige razgovarali smo sa autorom o onome što je oblikovalo ovaj rukopis i o pitanjima koja ga nose iznutra.
Redakcija: Kada ste prvi put osetili da materijal koji nosite u sebi više ne pripada samo sećanju, nego traži knjigu?
Stevo Inđić: Život može da se uporedi sa zlatonosnim rekama, na kojima ispirači zlata propuštaju vodu kroz sita, u kojima se taloži uglavnom mulj i pesak, i poneko zrnce zlata. Naša svest je to sito u kojem se talože uspomene i svako ima dovoljno „taloga“ da to pretvori u knjigu. Mene je u pisanje gurnula srpska stvarnost koju sam proživljavao nakon preseljenja u Beograd septembra 2020. godine. Moja zapanjenost smrknutim licima ljudi na ulici, u autobusu, neljubaznim trgovcima i službenicima na šalterima, količinom smeća, saobraćajnim haosom, parkiranim autima po trotoarima i parkovima, neredom oko zgrada, psima lutalicama, svakodnevnom čaprkanju Roma po kontejnerima za smeće, gušila me je. Sa televizije su dolazile bajke o neviđenom napretku Srbije, a ono što sam ja video nikad niko nije pomenuo u medijima Srbije. Ni tada ni danas, ni oni na vlasti ni oni koji bi je uzeli.
Hiljade sati sam proveo buljeći u razne dnevne novine i televizije, skupljajući činjenice o Srbiji i Srbima. Moj prvi tekst pod nazivom „Zapušteno društvo“ objavio je NIN, a posle dolaze i članak o dva pokreta za normalnu Srbiju, kao pandan otkriću da su u Srbiji postojala dva oslobodilačka pokreta za vreme Drugog svetskog rata, 70 godina nakon njegovog završetka. To što su se međusobno ubijali nije toliko važno u tim otkrićima. Svemu ovome što sam video morao je biti razlog, sve što se dešava u društvu ima svoje realne korene. Krenuo sam za tim korenima, onim sitnim providno belim, tankim žilicama koje snabdevaju biljku ili drvo vodom i mineralima.
Redakcija: Kako ste birali šta iz detinjstva mora da uđe u rukopis, a šta ste svesno ostavili van njega?
Stevo Inđić: Detinjstvo je bilo prazno, nije bilo tu mnogo sadržaja. Kako je svest registrovala i pamćenje isporučivalo, tako sam i pisao o njemu. Nije bilo ni namere da se nešto svesno navede, a drugo izostavi. Obične reči i događaji dobiju neobičnu vitalnost utiska kad se iskreno ispuste iz duše. Kao što sneg napravi najlepše grafike kad prekrije neravne predele. Tu ne treba ništa dodavati.
Ne mogu da se setim, ne pada mi na pamet šta mi se uopšte još desilo, a što nisam pomenuo. Možda detalj da pamtim da moja braća nisu imala sveske, nego pisaljku i malu crnu tablu na kojoj su pisali i brisali… I to je bio deo opšteg siromaštva, tako da je i bez ovog detalja potpuna slika našeg detinjstva. U celom pisanju nedostaje porodične topline i ljubavi jer je nije bilo.
Redakcija: Šta se za Vas menjalo u razumevanju porodice dok ste ovu knjigu pisali?
Stevo Inđić: Mi smo rasli kao divlje cveće, trava… i mi i naši roditelji kad su bili deca, u surovim uslovima. U sudaru sa siromaštvom oblikovana je naša duša i izgled. I danas možete da prepoznate dete koje se čudi nekoj šarenoj napravi. U našoj porodici ljubavi nije bilo, jer je bila nemoguća. Ljubav je seme koje se seje, kao sve drugo što se seje i treba da da cvet ili plod. Iz zemlje u koju nije bačeno seme neće niknuti cveće. Umesto ljubavi nudila se muka, život na dnu. Možda to i nije loša pozicija da bi se osetio život.
Iskustvo nam nanese i porodice koje imaju sve, ali nemaju sreće. Možda ta borba sa siromaštvom stvara veći osećaj sreće od života koji ne zahteva nikakav napor. Porodica je složena tvorevina, nukleus koji oblikuje zajednicu i dobija od nje nazad milovanje ili udarce. Grade je samo dva bića: muž i žena. Porodica je izvor i sreće i nesreće, pojedinca i društva. Kao što se sve drugo menja pred naletom novog, tako i porodica postaje sve više krhka građevina. Ranije se govorilo da je i cilj na Zapadu uništiti identitet čoveka i razoriti porodicu. Danas je to praksa celog čovečanstva. Čovek postaje deo potrošačke mase kad izgubi identitet. To se masovno i dešava. Sa razaranjem svake porodice, uvećava se potrošnja najmanje dva puta! Naša nesreća je u tome što je ovaj destruktivni proces potpuno zapljusnuo elitno-estradni sloj srpskog društva i to je glavni sadržaj desetine novina i televizijskih programa koje čine medijski pakao Srbije.
Redakcija: Kako ste pronalazili meru između ličnog iskustva i potrebe da iz tog iskustva progovorite o širem svetu?
Stevo Inđić: To je odnos pojedinca i društva. Sva naša iskustva se formiraju u interakciji sa užom ili širom sredinom. Tako formiramo i naše shvatanje sveta. Većina ljudi slično misli o društvu u kojem živi. Druga je stvar kako se pojedinac pozicionira prema njemu i postupa iz ugla sopstvenih interesa i potreba. Tada nastaju odstupanja koja postavljaju pitanja moralnosti i iskrenosti njihovog života.
U norveškom društvu dominantna većina ima iskren i lojalan odnos prema pravilima i vrednostima usvojenog društvenog života i oni mu daju ton prijatnog ambijenta za živeti. Ali u Norveškoj je vekovima građen čovek i onda je uspostavljen društveni sistem prema tako izgrađenom čoveku. Izgrađeni čovek obezbeđuje da sistem funkcioniše. Meni je nakon nesrećne i nesređene Bosne neopisivu radost pričinjavao upravo taj red, mir, čistoća i sigurnost u Norveškoj.
Redakcija: U kom trenutku je rad, u Vašem pisanju, prestao da bude samo životna okolnost i postao način mišljenja?
Stevo Inđić: Bez poznavanja nemačkog jezika i radne dozvole, fizički rad je bio jedina mogućnost u Austriji. Ja sam na to i računao, kao i na lekovitost rada na stanje u kojem sam se nalazio nakon razvoda i napuštanja dece. Ubrzo sam to i osetio. To je bila moja srećna okolnost.
Na gradilištima je vrvelo od radnika raznih zanimanja. Napredovanje objekta koji se gradi bio je rezultat rada radnika. To napredovanje se vidi i daje puni smisao takvom radu. Taj rad je kod mene stvarao jednu višu svest, jasniju sliku značaja i vrednosti takvog rada. Rad je na kraju stvarao i osećaj zadovoljstva, jedno prijatno stanje jer je urađeno nešto korisno. Dolazila su i pitanja o vrednovanju tog istog rada na Balkanu, o odbačenosti i potcenjenosti radnika, čistača, svih koji rade prostije, jednostavnije poslove. Ta odbačenost i potcenjivanje običnog fizičkog rada ide u paketu sa potcenjenošću celih područja i stanovništva, jer o celom stanovništvu Srbije nikada niko nije vodio jednaku brigu. Centri vlasti i državna birokratska moć su glavni generator socijalnih nepravdi u Srbiji.
Redakcija: Kako ste odlučivali gde pripovedanje treba da ostane u prizoru, a gde da pređe u razmišljanje i sud?
Stevo Inđić: Želeo sam zapravo da dam život „mrtvim stvarima“. Čišćenje privatnih kuća, koje sam opisao iz više razloga, sve odreda imaju hodnike, kuhinje, sobe, kupatila… ne sadrži neku posebnu privlačnost i zanimljivost. To je takođe trebalo učiniti zanimljivim onome ko bude čitao knjigu. Zato sam svaku kuću koju sam čistio „kitio“ ukrasnim grančicama, nekim brošem, lepim priveskom, neobičnom značkom, malim događajima koji su se zaista desili. Nijedna sitnica nije plod mašte, sve što sam opisao se desilo.
Dalje, to je mogućnost da se preciznije razluče pojmovi, šta je nered, a šta je čišćenje, šta je brisanje prašine, a šta angažovanost da se pronađe vezanost između radnih poteza koji obični rad pretvaraju u kreativni čin.
Redakcija: Šta Vam je bilo najteže da sačuvate u jeziku ovog rukopisa: tačnost, grubost, nežnost ili unutrašnju disciplinu glasa?
Stevo Inđić: Pisao sam iskreno o onome što mi se desilo, o nizu događaja od napuštanja Bosne 1991. godine do poslednjeg boravka u Beogradu na kraju 2025. Nastojao sam da izbor reči i gramatička pravila ne ostavljaju nejasnoće u pripovedanju. Tu mi je pomogao lektor profesionalnim intervencijama na mestima ukrštanja više dijaloga. Nežnost i grubost su spontani nanosi rečeničnih rukavaca ili bujica, sa neizbežnim psovkama, koje kao i rakija imaju svoje posebno mesto u našim životima.
Iz lepeze iskustava sa drugim ljudima, koja su bila serija razočarenja, uspeo sam da izgradim ključ koji će možda uspeti da otvori skrivena skloništa onih osobina u karakternom sklopu ljudi, kao glavnom razlogu našeg odavno nestabilnog, uznemirenog i nimalo uzbudljivog socijalnog i političkog života.
Redakcija: Kako su se tokom godina menjali Vaši pogledi na ljude i društva kroz koja ste prolazili?
Stevo Inđić: Od nekritičkog ubeđenja da su za sve naše nevolje krivi Turci, Nemci, Vatikan, Tito i Englezi, do saznanja da stvari ipak drugačije stoje. Prvo, kada bi Srbi gledali kartu sveta par minuta dnevno, shvatili bi brzo da smo mi jedna od najbeznačajnijih tačaka, na dugoj liniji koja odvaja Istok od Zapada, od Finske do Kipra i Grčke. Valjda baš iz te beznačajnosti je i stvoren mit o Srbiji kao najvažnijoj tački sveta oko koje se sve vrti. Na toj značajnoj tački desila se za 700 godina jedina važna stvar, Kosovska bitka. Sve drugo, svetski ratovi, nisu vođeni samo u Srbiji nego u celoj Evropi pa i šire. Bretanja u Francuskoj je, na primer, područje na kojem su vekovima ratovale mnoge vojske. Viktor Igo.
Na jadnu Maltu je više palo bombi u Drugom svetskom ratu nego na Englesku, pa uporedite sa stradanjima Srbije. Sagledao sam u jednom drugom svetlu srpske Seobe, ratovanje Srba na strani Austrije, za Virtenberg protiv Francuza 1870-71, odbranu Austrije od Turaka na vanjskim granicama Srbije, što je smešno i ne može imati razumno objašnjenje, dok je sama Srbija pod Turcima! Srbija nije nikada uspostavila iole funkcionalan sistem društvenog života, menjala je uređenja, i na kraju utopila svoju kraljevinu u Kraljevinu SHS. Sto godina posle otkriveno je da je to bila katastrofalna greška. Sukobi u bivšoj Jugoslaviji odvijali su se celom granicom dodira Srba sa drugima, sa Hrvatima, Muslimanima, Albancima… Sa Srbima niko neće da živi. Svi su rezolutno odbacili njihova pravila uređenja tog prostora. Srbija nije sposobna da uredi i stabilizuje sopstvenu zemlju, u sukobu je sama sa sobom, ali bi rado radila nešto na ideji Srpskog sveta.
Redakcija: Kada se u rukopisu pojave istorija, ideologija i nasleđeni oblici ponašanja, kako ste znali da je došao trenutak da o njima progovorite direktnije?
Stevo Inđić: Srbija je imala seriju loših vladara od kneza Miloša do današnjeg predsednika. Zajednička mana im je što je u procesu uspostavljanja države uvek bio zapostavljen čovek. Čoveka je zamenio apstraktni narod koji ima samo jednu obavezu da bude pokoran vladaru. Takav narod nije učen razumevanju društvenog organizovanja, obavezama i odgovornosti, redu i urednosti, ali je uspostavljen izuzetno efikasan sistem recikliranja iste socijalne mase koja obožava nered, smeće, zagađenost vazduha, zemlje i reka, divlju gradnju, kladionice, porobljavanje obala reka i jezera, i planina. Takav narod je proizvod države i SPC. U Srbiji vlada uzvišena negativna harmonija velikog dela takvog naroda, vlasti i Crkve. Taj narod obožava i leteće taksije i EXPO 27, a da nema pojma o čemu se radi. Ta harmonija razara Srbiju!
Jedan deo srpskog društva odavno živi rezigniran u anonimnosti, svestan da je besmisleno društveno angažovanje, da se tu ništa ne može promeniti. Novi veliki bunt pametne Srbije protiv neviđene tiranije, poniženja i degradiranja najvećeg dela časne akademske Srbije, nije svestan jedne proste stvari, da su značajna manjina u ovakvoj Srbiji. Nemam nikakvu nadu da će se nešto promeniti, i oni će se vremenom pridružiti rezigniranima, a zlu u Srbiji su vrata uvek otvorena!
Želim da posebno istaknem hrabro i dostojanstveno intelektualno delovanje profesora Vladimira Kostića dok je bio predsednik SANU. To je poslednji relevantan istup jednog srpskog intelektualca na koji je zalajao celi čopor nacionalista i klerikalaca Srbije, među kojima, za neverovati, i Emir Kusturica!
Profesor Kostić nije nikada ulazio u rasprave, nije reagovao na mnoge uvrede, ali je javno odgovorio prepotentnom Kusturici da on, Kusturica, nikad nije razmatran kao kandidat za člana SANU. Ovom odgovoru je prethodila lažna dojava Kusturici da je predložen za člana SANU, na šta se Kusturica u maniru sarajevskog jalijaša, javno, preko medija, obratio profesoru Kostiću da on ne želi biti član Akademije, braneći čast i slavu Kosova i srpskog roda i da ne želi da stane iza čoveka koji misli da Kosovo nije naše „de jure i de facto“! Tako je Emir K. sam po sebi prosuo kantu govana pred mnogobrojnom publikom koja mu je aplaudirala!! Veličanstveni profesor Vladimir Kostić!
Redakcija: Kada danas pogledate ceo rukopis, koje pitanje Vam se čini njegovim najdubljim, možda i najličnijim središtem?
Stevo Inđić: Serija mojih iskustava završava razočarenjem u ljude, njihov egoizam, laž, sklonost podvalama, pogan, kako je to nazvala moja baja Marija. Na temelju takvih karakternih osobina i mentaliteta ljudi nastaje tiranska država sa ogromnim korumpiranim aparatom, sa nepreglednim lavirintom od raznih i mnogobrojnih propisa, sekretarijata, organa, tela, komisija, službi, centara, odeljenja, u kojima niko nije odgovoran ni za šta. Pored takvog aparata na divlje je napravljeno 600 hiljada objekata i na divlje legalizovana gradnja takvih objekata. Koliko je kriminala sa tim legalizovano, niko nije ni upitao.
Veliki broj ljudi je već navikao na mrcvarenje kao životni stil, pogledajte ljude na ulici kako hodaju i videćete da je to to. Mi smo potpuno posrnulo društvo.
Urednički osvrt
Rukopis mi privlači pažnju već u onim delovima u kojima autor priziva rano iskustvo sveta, detinjstvo, siromaštvo, prve slike grada i onu vrstu pamćenja koja ne nastaje iz velikih događaja, već iz prizora koji se urežu zauvek. Posebno mi ostaje u svesti trenutak kada ga baja Marija vodi u grad, među ljude, u čaršiju, u poštu, u skromnu kupovinu namirnica. Tu se već oseća kako se pogled pripovedača formira iz oskudice, pažnje i ranog dodira sa svetom koji je veći, tvrđi i složeniji od porodičnog kruga.
Jedna od najupečatljivijih figura rukopisa za mene je upravo baja Marija. Ona nije tu kao sentimentalnost, već kao izvor mere. Njen glas ostaje duboko utemeljen u tekstu, naročito tamo gde se rad, poštenje i zazor od laži, krađe i poganih ljudi pretvaraju u životni zakon. Otuda naslov rukopisa deluje zasluženo i organski, kao rečenica koja je izrasla iz života, a ne kao naknadno smišljena poruka.
Jak mi je i prelaz iz tog ranog sveta u svet rada i odlaska. Austrijski segment rukopisa nosi veliku energiju upravo zato što autor ne piše o odlasku iz udobne distance, već iz neposrednog dodira sa neizvesnošću, bauštelom, radom na crno, tuđim kućama, hotelima, skladištem i ljudima koji te odmah mere, procenjuju, svrstavaju. U tim stranicama oseća se težina početka, ali i nešto važnije od same socijalne muke: oseća se kako rad postaje način da se čovek ponovo sastavi. Zato su stranice o firmi „Wiedner”, o sortiranju otpada, disciplini i zadovoljstvu obavljenim poslom među najubedljivijim delovima rukopisa.
Posebno mi je važan sloj u kome autor, usred svakodnevice, počinje da prepoznaje istoriju koja nije iščezla. U austrijskim prizorima to dolazi bez velike teorijske pripreme, gotovo iz rada, usputnih razgovora i gestova: iz privesaka sa Hitlerovim likom, iz starih žena koje još govore o Fireru sa čudnom postojanošću, iz porodičnih ostataka poražene ideologije koja je potisnuta, ali ne i nestala. Tu rukopis dobija jednu tamniju dubinu, jer pokazuje da ispod urednosti, rada i discipline mogu da opstanu vrlo tvrdi, vrlo stari mentalni slojevi.
Kasnije, kada se rukopis otvori prema Norveškoj, menja se pejzaž, ali ne i budnost pripovedača. Norveška ulazi u tekst kao drugi društveni okvir, sa drugačijim odnosom prema radu, redu, državi, prostoru i svakodnevici. Bergen, Oslo i norveški susedi, poslovi, kuće i pravila nisu tu kao turistička kulisa, već kao novo polje posmatranja. Autor i tamo nastavlja da meri svet kroz rad, karakter i odgovornost, pa zato norveški deo ne deluje kao novi početak, već kao produžetak istog unutrašnjeg pitanja: kako čovek da očuva sopstvenu meru u različitim društvima i među različitim ljudima.
Ono što ovaj rukopis drži na okupu jeste doslednost pogleda. Autor se kreće kroz detinjstvo, siromaštvo, grad, rad, Austriju, Norvešku, kroz susrete sa dobrim ljudima, prostacima, radnicima, gazdama, bivšim ideologijama i novim društvenim pravilima, ali sve vreme piše iz jednog istog unutrašnjeg jezgra. Zato mi ovaj tekst ostaje zanimljiv kao rukopis iskustva koje je preraslo u sud, ali nije izgubilo životnost prizora iz kojih je taj sud nastao. U njemu ima grubosti, ima ličnog rizika, ima oporih zaključaka, ali ima i stvarne težine proživljenog.
Nema proizvoda u korpi.