SA DRUGE STRANE ZIDA – Stefan Megić

Sa druge strane zida Stefana Megića knjiga je o granici na kojoj se telo, jezik i svest više ne mogu odvojiti jedno od drugog. Pripovedač ima trideset i dve godine, problem sa disanjem i osećaj da ga guši svakodnevica. Odlazak u bolnicu, koji na početku deluje kao privremeni remont organizma, pretvara se u iskustvo koje pomera čitav unutrašnji poredak.

Roman je sastavljen od trideset osam segmenata, epiloga i pratećih tekstova, a njegova struktura prati dane provedene „sa druge strane zida”, u prostoru u kojem se svakodnevni život zaustavlja, usporava i ogoljava. Bolnička soba postaje pozornica, čistilište, autobus, akustična gitara, ispovedaonica, mesto čekanja i neočekivana škola prisustva. Tu se ljudi susreću bez svojih spoljašnjih uloga: neko je nekada imao novac, firmu, porodicu, dugove, snove, poraze, ali sada svi dele isti vazduh, isti strah i istu potrebu da još malo ostanu u životu.

Megićev pripovedač posmatra bolnicu kroz ritam rečenice koja ne pristaje na sterilnost. U njegovom svetu čuju se klompe medicinskih sestara, kašalj iz susedne sobe, zvuk plastike, pašteta na hlebu, kratke šale izgovorene na ivici panike, razgovori sa pacijentima, noćni pozivi, sedativi, čaršavi, rendgenski snimci i tišina posle smrti. Sve to ulazi u tekst bez dekoracije, ali sa stalnim osećajem za unutrašnju muziku prizora.

Poseban tok romana čini odnos između analitičkog i pesničkog u junaku. Sa jedne strane nalazi se čovek koji sve pokušava da razume, objasni, racionalizuje i pretvori u sistem. Sa druge strane pojavljuje se ona: plesačica, sestra, Gospa, fantazija, unutrašnja anima, izgubljena ljubav, pesnički princip, druga strana njegovog bića. Kroz nju roman dobija svoj lirski nerv, prostor tanga, sećanja, nežnosti i prihvatanja onoga što se ne može svesti na dijagnozu.

Zid iz naslova ima više značenja. To je zid bolnice, zid tela, zid između zdravih i bolesnih, zid između spoljašnjeg sveta i bolničkog vremena, zid između samoće i bliskosti, zid između kontrole i istine. Sa jedne strane zida ljudi planiraju, jure, kupuju, rade, izbegavaju sebe. Sa druge strane zida neko sedi pored prekrivenog tela, umače hleb u paštetu i prvi put razume koliko je teško, a koliko neophodno, ostati prisutan.

Sa druge strane zida je roman o bolesti, ali njegov najdublji pokret ide ka životu. U njemu se bolnica pretvara u mesto književnog rasvetljavanja, a zapisivanje u pokušaj da se čovek sastavi od delova koje je godinama sklanjao od sebe. Megić piše prozu koja spaja ispovedni ton, postmoderni fragment, grotesku, humor, pop-kulturne reference, bolnički realizam i fantazmagoriju. Rezultat je knjiga o vazduhu, strahu, ljubavi, telu, sećanju, pisanju i onoj maloj pobedi koja počinje onda kada čovek izgovori: došao sam da pobedim.