DOBROVOLJAC – Denis Milinčić

Denis Milinčić – DOBROVOLJAC –

Misteriozan početak romana ne sluti odmah na bezvremensku ljubavnu priču, ali ona se zahuktava sa pričom vremešnog Strica onda kada poput dugo potiskivanih suza pokuljaju i reči i decenijama zapretavana osećanja. Svakom novom rečju on će se vraćati u svoju mladost i podmlađivati duhom, da možda poslednji put iznova proživi najlepše dane svog života i susret sa sudbinskim darom u vidu smernih koliko i vatrenih očiju Ognjene, mlade rođake svog prijatelja. I dok se radnja razvija lagano u atmosferi prelaza iz prošlog u naš vek, ništa ne sluti da će ikakvim problemima i tamom omeđena priča dve srodne duše, jednog uspešnog karatiste i jedne nežne ali samosvojne turističke radnice, poći po zlu. U romantičnoj pozadini napolitanskih toplih dana, pod vedrim i sunčanim italijanskim nebom razviće se ljubav od koje staje ceo svet, od koje se duša iznova rađa u svojoj nevinosti i počecima nove, dotad nedoživljene osećajnosti, od koje ostaje večiti trag na dva mlada života spremnih da budućnosti koja im se smeši uzvrate osmehom večne sreće.

Razmena pisama Strica i Ognjene predstavlja jedan od najlepših delova romana. U njima se u jednu veliku smešu pulsirajuće ljubavi sastaju i prepliću počeci zaljubljenosti i privlačnosti i razvija dirljiva prisnost, toplina i odanost, drhteći u čežnji i želji za konačnim spajanjem u najlepšoj pesmi dveju ustreptalih duša. U njima se one zbližavaju i otvaraju svoje umetničke senzibilitete kroz metafore ljubavi pa ona postaje pesma, miris, voda i vetar koji lagano miluje poput divljih trava sve dok ga ne ubrza strast noseći sa sobom uraganske siline i požude. U njima je topla nada o zajedničkim danima koji ih unedogled tek čekaju, ali tiha slutnja koja se poput proročke priče o nesrećnoj ljubavi dvoje mladih rastavljenih smrću na mostu, nagoveštava neke rušilačke i opake sile koje jedine mogu pokidati čvrste niti nadnaravne ljubavi.

Neočekivani obrti biće iznenađenje kako za glavnog lika romana, tako i za čitaoce. Od trenutka gubljenja Ognjene metafore ljubavi, blagostanja i sreće biće zamenjene metaforama tuge, očaja i teskobe u svetu koji se pretvara u „sumorni, jedva prozirni celofan”, gde je njegovo srce izgaženo po mokrim pločnicima poput opalih cvetova kestena sa otiscima tuđih đonova. I opet će ga pohoditi vetar, ali ovaj put nošen dahom uspomena, neverice i nepodnošljivog bola, i snovi u kome ljubav izmiče kako samo u snoviđenjima bespoštedno ume. Ali to neće biti ništa u poređenju sa otkrićem šta se zaista dogodilo sa ženom njegovog života, i njim, već prezrelim čovekom „krahom i brodolomom nasukanim na istinu”, koji se dvadeset dugih godina zavetovao na dobrovoljnu samoću i življenje kroz tuđe živote…