VARIJACIJE UOBIČAJENIH ZABLUDA – Milenko Margeta

Mostar je očigledno postao jedno od središta savremene bosanskohercegovačke književnosti. Grad je oduvek imao snažnu književnu tradiciju – od Alekse Šantića preko Predraga Matvejevića do Marka Tomaša. Danas postoji čitav niz pisaca iz Mostara koji su prepoznatljivi na regionalnojknjiževnoj sceni. Čini se da specifična atmosfera grada, njegova istorija i kulturna slojevitost inspirišu mnoge stvaraoce da kroz književnost obrađuju važne društvene i lične teme. Sad se tom talasu priključuje novo ime – Milenko Margeta – predstavljajući nam se zbirkom kratkih priča „Varijacije uobičajenih zabluda”.

Milenko u svojih osamnaest priča obrađuje šaroliku paletu tema, a za vremenski okvir koristi period od nastanka Titove Jugoslavije do danas, ne propuštajući da obradi i rat koji je ishodovao raspadom pomenute države.
Knjigu otvara tekst u satirično-biblijskom stilu, u preludijumu kako autor navodi, s nazivom „Josip Broz i dvadeset dvije istinite laži”, obrađujući na crnohumorni način doba kada je izvesno zlokobno seme posejano na naše tle. Potom slede dve pripovesti smeštene u krvave devedesete, kada je seme nicalo, da bismo na kraju konačno pratili ubiranje plodova. Pomenute dve ratne priče, nazovimo ih tako, skreću izrazitim kvalitetom pažnju na sebe, te bih se njima posebno pozabavio.

„Ako igrališta utihnu” je priča o ratnim razaranjima u Mostaru posmatrana iz dečjeg ugla, s ocem mališana kao prozorom u surov svet odraslih.

Prikazuje na originalan i topao način svu apsurdnost rata, jer u njemu i sve ono dobro, obično i nevino može dobiti svoje nakazno obličje i epilog.
Naime, dečak shvata da su drugovi poginuli na košarkaškom igralištu koje je upravo njegov otac uredio – da nije, tragedija se ne bi ni desila.
Moj tata može sve nabaviti, on je i ovaj koš nabavio i postavio ga… i tad me presjeklo: Uh, u-uuh! Stao sam kao ukopan. Shvatio sam ono što mi se tad učinilo najlogičnijim na svijetu – da tata nije nabavio koš, Edi i Adisa bi sad bili živi. Moj tata je kriv što njih više nema.

„Zapis iz primirja” je druga pripovest iz pomenutog perioda, upečatljiva po tome što je u maniru Markesovog romana „Jesen patrijarha” čitava smeštena u jednu-jedinu rečenicu. Govori o ratnom primirju, ponovo iz perspektive dečaka. Dočarava kako prekid rata, koliko god dugo trajao, izgleda prekratko – toliko kratko da staje u jednu rečenicu.