Razgovor Redakcije
Knjiga Oproštaj Nine Gortinski i Milana Sobodića objavljena je u izdanju Neosa, izdavačke kuće koja sarađuje sa Novom Novom Poetikom. Redakcija razgovara sa Ninom Gortinski povodom ove knjige.
Redakcija: 1. Oproštaj je naslov koji se može čitati na dva načina, kao praštanje i kao rastanak. Šta je za Vas bilo važnije dok ste pisali ovu priču: da se likovi oproste jedni od drugih ili da nauče da oproste sebi?
Nina Gortinski: Naslovna dvojnost nije slučajna – ona je ključ cele knjige. Oproštaj kao praštanje i oproštaj kao rastanak u ovoj priči jedno su isto, jer ne možeš se istinski oprostiti od nekoga ako nisi prethodno oprostio sebi. Priča ne nudi lako razrešenje – ona postavlja pitanje na koje svako od nas mora sam da odgovori.
Redakcija: 2. Natalija i Matija u kafiću ne razgovaraju kao bivši supružnici, već kao dvoje ljudi koji pokušavaju da prežive sopstvene verzije iste traume. Da li ste želeli da čitalac, odnosno gledalac, ne bude ni na čijoj strani do kraja?
Nina Gortinski: Jesmo, i to nam je bila najvažnija ambicija. Svaka scena trebalo je malo da pomeri ravnotežu – da se u jednom trenutku nagnemo prema Nataliji, a odmah zatim razumemo nešto u Matiji što nas zaustavlja pre nego što ga osudimo. Kad knjiga ne dozvoli da se udobno smestiš ni na jednu stranu, to znači da te je pogodila tamo gde treba.
Redakcija: 3. Matijina odluka da Nataliji zabrani dolaske u zatvor predstavljena je istovremeno kao čin ljubavi, kukavičluka, žrtve i kontrole. Kako Vi tumačite taj njegov postupak?
Nina Gortinski: Kao ono najtragičnije što čovek može da uradi – odluku koja je istovremeno najplemenitija i najdrastičnija greška u životu. Mlad, slomljen i izgubljen Matija je poverovao da ljubav znači da ti drugi nije potreban. On nije racionalni manipulator – on je dečak koji misli da čini herojski čin, ne videći da od te odluke gradi zid koji će ih razdvajati deset godina.
Redakcija: 4. Natalija je lik koji nosi ogromnu količinu odgovornosti: majka je, bivša žena, sadašnja žena, žena koja ćuti o bolesti i neko ko pokušava da ponovo poveže porodicu. Da li ste je gradili prvenstveno kao žrtvu, kao borca ili kao osobu koja tek na kraju uspeva da imenuje sopstvenu krivicu?
Nina Gortinski: Natalija za nas nikad nije bila žrtva – ona je žena koja je naučila da živi u akciji jer bol u tišini nije podnošljiv. Bolest joj oduzima tu strategiju bega i vraća pravo na nepotpunost. Ta jasnoća koju ona nosi na kraju nije nastala zbog bolesti – bolest joj je samo skinula poslednji sloj oklopa koji je godinama nosila.
Redakcija: 5. U knjizi je veoma snažno pitanje očinstva: Matija je biološki otac, Vlada je otac svakodnevice, a deca moraju da žive između ta dva pojma. Šta za Vas čini oca: krv, prisustvo, ljubav, odgovornost ili nešto četvrto?
Nina Gortinski: Prisustvo – ali ni ono nije jedino. Otac je matrica koja utiče na formiranje ličnosti dece, i kad je ta matrica oštećena, neophodno je upregnuti druge figure. Natalijina mudrost nije samo u tome što je pronašla Vladu nego u tome što je pokušala da Matiju vrati na pravi kolosek – jer deca ne nasleđuju samo krv, nasleđuju i nerazrešene račune.
Redakcija: 6. Vlada je napisan kao gotovo smirujući kontrapunkt Matiji, ali ni on nije bez straha, naročito kada oseća da živi „u tuđem gnezdu”. Koliko Vam je bilo važno da ni novi muž ne bude samo funkcionalni lik, nego čovek sa sopstvenom ranjivošću?
Nina Gortinski: Bilo nam je presudno važno. Lako je napisati muškarca koji sve razume i sve podnosi – i taj lik bi bio lažan. Vlada ima strah, ima ljubomoru, ima trenutke kad ne zna da li je tu kao muž ili kao čuvar tuđe porodice. Lik koji se izborio za svoje mesto u priči – on nosi ceo jedan sloj o tome šta znači svesno ući u nečiji nered i ostati.
Redakcija: 7. U pozadini ljubavne priče nalazi se vrlo konkretna društvena priča: nezaposlenost, siromaštvo, mlad roditeljski život, osećaj da nema izlaza, potom kriminal kao lažno rešenje. Da li je Oproštaj za Vas i priča o društvu koje ljude gura u pogrešne izbore?
Nina Gortinski: Jeste, ali bez namere da postane pamflet. Matijeve okolnosti – devedesete, krah ekonomije, dve bebe pre dvadeset prve – nisu izgovor, ali jesu kontekst koji se ne sme ignorisati. Napetost između razumevanja i odgovornosti živi u samom razgovoru između njega i Natalije, i ta napetost je portret čitave jedne generacije.
Redakcija: 8. Flešbekovi u parku, zatvoru, Londonu i stanu ne prekidaju sadašnji razgovor, nego ga produbljuju. Kako ste birali šta treba da bude izgovoreno u kafiću, a šta mora da se pokaže kroz sećanje?
Nina Gortinski: Kafić je sudnica, sećanje je dokaz. Ono što je previše bolno za jezik pod pritiskom mora da se pokaže kroz prizore prošlosti – zato zatvorska scena ne sme biti samo ispričana, ona mora da se doživi.
Redakcija: 9. Bolest Natalije dolazi kasno u tekstu i menja značenje celog susreta. Da li ste od početka znali da ona ne zove Matiju samo zbog prošlosti, nego i zbog mogućeg kraja, ili se taj obrt pojavio tokom pisanja?
Nina Gortinski: Znali smo od početka. Da nije bilo te dublje pozadine, ovo bi bila tek još jedna banalno razblažena ljubavna priča. Bolest nije sentimentalni obrt – ona je razlog zašto ovaj razgovor uopšte postoji u ovom obliku. Kada znate da ona ima glioblastom, sve što je ranije rečeno čita se drugačije: njen humor, njena preciznost, njena nežnost – to više nije snaga nego svestan izbor.
Redakcija: 10. Na kraju ne dobijamo potpuno zatvaranje priče, već mogućnost novog početka, naročito za Matiju i decu. Da li za Vas pravi oproštaj znači pomirenje, povratak, rastanak ili spremnost da se konačno učini ono što je trebalo učiniti mnogo ranije?
Nina Gortinski: Oproštaj znači prestati koristiti krivicu kao jedini smisleni prostor boravka – i shvatiti da se greške koje se prenose generacijama mogu ispraviti, ali samo ako razumemo one koji su ih pre nas nosili. Matija to na kraju naslućuje, Natalija to već zna. Oproštaj koji smo hteli da prikažemo nije dramatičan – on izgleda kao šetnja do parka i poruka koja kaže: krećemo.
Osvrt
U knjizi Oproštaj Nine Gortinski i Milana Sobodića sve počinje kao mala koreografija detinjeg nasilja, ona vrsta grubosti u kojoj se privrženost prerušava u zadirkivanje jer deca još ne znaju da oblikuju nežnost, pa devojčica na ljuljašci viče: „Beži, Matija! Udariću te!”, a odmah zatim, u prvom zrnu temperamenta koje će kasnije postati čitava sudbina, izgovara: „Pa ja jesam devojčica, glupane jedan!”, dok dečak, koji je u toj sceni već komičar, nasilnik, zaljubljenik, budući krivac i budući pokajnik, odgovara proročanski smešno: „Ali zato ćeš jednog dana ti biti moja žena.” Ovo početno parče parka ima onu staru dramaturšku vrednost koju su dobro poznavali i Čehov i Renoar, mali predmet, mala rečenica, sitno ponašanje, gotovo usputni gest, kasnije se vraća kao optužnica, uteha, dokaz i rana, jer knjiga od prve scene razume da ljubav, kada se prebrzo pretvori u biografiju, može postati arhiv u kome se svaka šala čuva kao budući dokazni materijal.
Format knjige ovde prevazilazi puku tehničku ambalažu, i postaje precizna mašina za odlaganje istine: kafić je sadašnjost, zatvor je rana, park je detinjstvo, London je presložena porodica, stanovi su ćelije različitih psihologija, a flešbek predstavlja proces saslušanja, skoro sudski postupak u kome svaki kadar svedoči protiv prethodne replike. Zato se drama može čitati kroz aristotelovsku anagnorisis, kroz prepoznavanje koje se ne događa u jednoj velikoj tački, već u nizu manjih priznavanja, Matija priznaje da je „osećam se kao potpuni propalitet”, Natalija odgovara onim mladalačkim optimizmom koji u umetnosti često prethodi katastrofi: „Ne brini se. Smislićemo nešto. Ti i ja.”, a na njegovo „Zauvek?” dolazi ono „Zauvek.” koje se u dobroj drami nikada ne izgovara bez podsmeha budućeg vremena. Filmski gledano, taj rez od bračne sobe do mračne ulice sa kesicom i policijskim sirenama funkcioniše kao surova elipsa, bez moralističkog usporavanja, bez želje da se krivica objasni do poslednje mrvice, jer svako objašnjenje u ovom tekstu odmah postaje nova nepravda.
Središnji razgovor Natalije i Matije, postavljen u kafić kao u neku građansku zamenu za ispovedaonicu, ima gustinu komornog teatra, ali se ponaša kao filmska montaža savesti, dve osobe sede za stolom, a deset godina neizgovorenog govori iz njihovih ruku, nogu, čaja, piva, prstena, pauza i dosetki koje pokušavaju da odlože ono zbog čega su došli. Kada Natalija kaže: „Očekujem oproštaj.”, Matijino pitanje „Ti meni da oprostiš ili ja tebi?” zvuči skoro logično, ali njen odgovor „Da ja konačno sebi oprostim. I da ti sebi oprostiš.” pomera radnju iz područja ljubavne melodrame u prostor moralne anatomije, tamo gde Strindbergovska borba polova gubi dekorativni bes i postaje pitanje ko ima pravo da preživi sopstvenu verziju istog događaja. Rečenica „Kako si smela da mi uzmeš decu?!” otkriva da Matija govori jezikom vlasništva i gubitka, dok Natalija govori jezikom svakodnevice i posledica, zbog čega njihov dijalog stalno promašuje metu za centimetar, dovoljno blizu da boli, dovoljno daleko da se nikako ne umire.
Zatvorska scena je najopasniji dramaturški čvor teksta, jer je mogla lako da sklizne u sentimentalnu razmenu žrtve i obećanja, ali njena snaga dolazi iz Matijine pogrešne plemenitosti, iz one muške odluke koja sebe naziva žrtvom dok drugome preuzima život, pa zato njegova rečenica „Moraš da nađeš novog čoveka.” okrutna je po sadržaju i još više po načinu na koji se izdaje za ljubav, baš kao što „Ovo nije ljubavni film, ovo je sada život.” deluje kao pokušaj da se stvarnost proglasi argumentom protiv osećanja. Natalija, naravno, zna da život nije film, ali knjiga pametno dopušta da likovi govore o filmu unutar filmskog teksta, čime se otvara metadramatska pukotina: oni znaju obrasce, znaju ljubavne replike, znaju kako se igra velika žrtva, ali ne znaju kako se živi posle sopstvenih rečenica. Kada ona na kraju zatvorske scene kaže: „U redu, platićemo sve suzama.”, taj iskaz ne zvuči ukrasno, nego računovodstveno, kao zapisnik o budućoj kamati koja će stizati kroz prezime dece, drugi brak, neodgovorene pozive, izbegnut susret i jednu bolest koja će, mnogo kasnije, dati poslednji ritam razgovoru.
Ono što knjiga ume, a mnogi savremeni dramski tekstovi zaboravljaju dok žure ka tezi, jeste da krivica nikada nema samo jedan smer kretanja, pa Natalijina odbrana nije svetačka, Matijino pokajanje nije čisto, Vladina dobrota nije bez straha, a Nevenina majčinska briga nije oslobođena ranijih slepila. U trenutku kada Natalija kaže: „Bilo je tako da sam doživela svoju prvu smrt.”, drama izgovara jednu od svojih najtačnijih rečenica, jer postoje događaji posle kojih osoba nastavlja da hoda, kuva, vodi decu u park, razgovara s drugim ljudima i plaća račune, ali njena prethodna verzija više ne može da bude pozvana na telefon. Matija pokušava da svoju odluku prevede na jezik žrtve, Natalija svoju osvetu na jezik povrede, a kada on kaže da siromašni plate i bivaju bačeni u zatvor, tekst kratko dodiruje klasnu dimenziju priče, bez pamfletskog betoniranja, jer odmah zatim Natalija vraća razgovor na ego, izbor, odgovornost i ono pitanje koje tragedija uvek postavlja čoveku koji se poziva na okolnosti: šta si učinio s malim prostorom slobode koji ti je ipak preostao.
Vlada je vrlo važan lik upravo zato što ne traži dramsku reflektorsku zahvalnost, ulazi u park gotovo slučajno, pomaže detetu, govori mirnije od Matije, ume da bude ranjen, i njegova rečenica „Niko nije savršen, niti ga oblikuju iste životne okolnosti.” deluje kao ključ koji Natalija ne prima iz filozofske knjige, već iz običnog susreta, kao što kasnije rečenica „Vlada nije bio u planu, Vlada se desio.” pokazuje da drugi život često ne dolazi kao velika odluka, već kao niz malih podnošljivosti koje postepeno zamene neizdrživo. Porodična scena u Londonu, kada se deci objašnjavaju tri bake i dva oca, ima nelagodnu istinitost bolje televizijske drame, bez viška muzike u pozadini, jer „Vaš biološki otac je Matija Janković.” razara jednu udobnu sintaksu doma, a „Ali ti si nam tata!” čuva ono što nijedan matični list ne ume da napiše: dete ne živi u pravnim definicijama, ono živi u onome ko ga podiže, teši, uči da trenira ako hoće da bude košarkaš, sedi za stolom i ostaje kada odrasli pomešaju istinu sa zakašnjenjem.
U najboljem delu teksta, posle velikih optužbi, dolazi napeta i vrlo ljudska rasprava o ljubavi, seksu, pripadanju i promeni, gde Natalija konačno izgovara granicu između biografske ljubavi i sadašnjeg života: „Uvek ću te voleti, ali ne, nisam u ljubavi s tobom.” Ta rečenica je dragocena jer ne glumi hladnoću, u njoj nema demonstrativnog presecanja, ima samo zrela činjenica da se ljubav može sačuvati kao sediment, a da se iz nje više ne može stanovati. Matijino „Ljudi se ne menjaju, ne zavaravaj se.” jeste odbrambena replika čoveka koji bi radije verovao u nepromenljivost karaktera nego u sopstvenu propuštenu mogućnost promene, dok Natalijino „Nije kula od karata bila u pitanju.” premešta metaforu raspada iz jeftine fatalnosti u logiku domina, greška doziva grešku, neizvinjenje priziva novu povredu, sujeta se prerušava u princip, a jedan mladi par koji je verovao da može da preskoči ekonomiju, porodicu, državu, zakon i vreme, na kraju sedi u kafiću kao dva preživela dokumenta o sopstvenoj naivnosti.
Knjiga je posebno zanimljiva u tretmanu tela, jer telo ovde ne predstavlja instrument za romansu, već materijal iz kojeg nastaju obaveza, umor, erotska memorija, bolest, dojenje, zatvorska iscrpljenost, muška nervoza ispod stola, ženski plač u toaletu i onaj tumor koji kasnije rearanžira sve replike unazad. Kada Natalija kaže „Intimnost i pripadanje, to je meni seksi.”, ona izgovara svoju erotiku u najjednostavnijem obliku, i zato Matijino pitanje o detetu sa Vladom otvara još jednu prostoriju straha, jer se ispostavlja da ni drugi brak nije čist prostor posle oluje, već kuća podignuta na zemlji u kojoj još ima kostiju. Onda dolazi rečenica „Molim te samo da se ne opraštaš od svoje dece.”, a zatim obrt sa bolešću, „Neko sranje koje se zove glioblastom.”, koji bi u slabijem tekstu bio manipulativni instrument suza, dok ovde, zahvaljujući dužini prethodnog konflikta, deluje kao poslednja dramaturška prisila da likovi prestanu da uređuju svoju krivicu kao enterijer.
Natalijino suočavanje sa bolešću nije napisano kao patetična svetlost oko glave, već kao neka gorka metafizika svakodnevice, u kojoj se čaj odjednom objašnjava terapijom, a humor postaje poslednji oblik discipline, pa zato „Život je smrtonosan, Matija.” nije aforizam zalutao iz kalendara, već rečenica žene koja je, pošto su joj uzeti luksuzi odlaganja, naučila da misli bez šminkanja. Još preciznije zvuči: „Kad si bolestan, ne možeš više od sebe da bežiš, uskraćena ti je ta privilegija.”, jer se u toj misli nalazi ceo komad, sve ono bežanje od zatvora, dece, oca, prezimena, stare ljubavi, novog braka, Boga, odgovornosti i slike u parku. Kada Natalija na kraju traži: „Obećaj mi da ćeš pokušati da oprostiš samom sebi.”, ona ne oslobađa Matiju presude, ona ga osuđuje na rad, na prisustvo, na očinstvo koje više neće moći da se skriva iza veličine svoje krivice, jer krivica može biti narcisoidna jednako kao i ponos, može držati čoveka prikovanog za sopstvenu sliku propasti dok deca rastu bez njegovog pogleda.
Završnica sa pitanjem „Kako zamišljaš sledeću scenu?” spada u one završetke koji razumeju razliku između raspleta i nastavka života, pa namesto da zatvori priču kao uredno zaključanu fioku, knjiga ostavlja kretanje ka parku, ka mestu početka, ka deci, ka onome što film tek treba da vidi, dok Vlada iz kola posmatra i odlazi, ne kao poraženi suparnik, već kao čovek koji shvata da ljubav ponekad znači ustupiti prostor istini koja kasni. U tom smislu Oproštaj ima dramaturški nerv komada za tri glasa, iako je formalno knjiga sa više prostora i vremena: Natalija nosi liniju savesti, Matija liniju zakasnele odgovornosti, Vlada liniju tihe etike prisustva, a deca, iako govore malo, predstavljaju jedini hor koji nema potrebu da objašnjava, jer njihovo postojanje razotkriva sve odrasle naracije. Najveća vrednost ovog teksta nalazi se u sposobnosti da psovku, šalu, melodramski udar, religioznu rečenicu, bračnu svađu i filmski flešbek drži u istoj temperaturi, bez akademskog hladnjaka i bez sentimentalne šećerne glazure, pa zato ova drama, sa svim svojim grubim mestima, povremenim viškom objašnjavanja i namernom verbalnom gustinom, ostaje u pamćenju kao razgovor koji je morao da se dogodi onda kada je za mnogo toga već kasno, ali još postoji nekoliko ljudi zbog kojih kasno ne sme postati izgovor.
Osvrt Vladimira Tomića
Nema proizvoda u korpi.